Nepristajanje na ucenu ”Fanar ili Moskva”

U tekstu ”U potrazi za pravoslavnim Titom, Naserom i Nehruom”, izvorno objavljenom na portalu Ekumena, Mirko Mlakar se osvrnuo na moj esej ”Imperijalni ratovi i ‘nesvrstano’ pravoslavlje‘‘ koji je objavio Autograf, uputivši nekoliko važnih opservacija i pitanja na koja ću pokušati da odgovorim u ovom tekstu.

Najpre želim da uputim reči zahvalnosti kolegi Mlakaru za pažljivo čitanje teksta, a zatim i što je našao za shodno da se u svom prilogu osvrne na pokrenute teme na veoma konstruktivan način (koji je, zašto to ne naglasiti, postao takva retkost u džungli online kvazi-polemika, kojima autentičan dijalog i mišljenje nikako nisu na listi prioriteta).

Odgovoriću na opservacije i pitanja kolege Mlakara onim redosledom kojim ih je on naveo.

Mlakar na jako korektan način, uz navođenje odgovarajućih citata, sumira moja gledišta izneta u gore pomenutom članku.

U prethodnom tekstu sam izneo tezu da, ako bi pravoslavni vernici, teolozi i sveštenstvo afirmisali ”sopstvenu slobodu i odgovornost na zreo način”, ne bi ni bilo potrebe za moćnim (crkvenim) vođama koji bi mogli povesti lokalne pravoslavne crkve ka nekoj vrsti crkvene ”nesvrstanosti” (ovu analogiju kolega Mlakar shvata sasvim ispravno, kada ukazuje da je, kao i svaku analogiju, treba uzeti cum grano salis, ovu možda i sa nekoliko zrna više nego inače).

Na ovo Mlakar upućuje sledeću konstataciju:

”Postrance to što bez vođe vjerojatno teško može djelovati i parohija (župa), nije li manjak svećenika, teologa i ‘običnih’ vjernika koji promiču slobodu i u svojim parohijama, eparhijama i patrijarhijama, e da bi sad osjetili potrebu oslobađati pravoslavlje od moskovsko-konstantinopoljskih neodgovornosti?”

Jeste, tu ćemo se oko ”manjka” lako složiti. Moja teza je bila izraz mog načelnog egzistencijalnog optimizma, koji izvire iz mog (real) pesimizma. Ali se upravo ovde i radi o ukazivanju na potrebu aktivnijeg odnosa članova Crkve (bili oni ”obični” vernici, monasi, sveštenici, episkopi, teolozi ili neteolozi) prema pitanjima koja nisu beznačajna za crkvenu organizaciju, i koja prete da proizvedu raskol sličan onom koji je svoj formalni izraz dobio 1054. (da bi bio ”cementiran” 1204. godine).

Pretpostavljam da je ovo ”glas vapijućeg u pustinji”, ali ukoliko ništa ne pokušamo, koristeći bar nešto od sredstava koja su nam na raspolaganju, onda možemo biti prilično sigurni da će teško doći do nekih pomaka na bolje.

Mlakar stavlja u zagradu sledeći komentar koji ipak vredi da se prokomentariše izvan zagrada:

”…koliko i manje crkve, koje bi dušu dale za nesvrstanost, rasađuju imperijalizam, svoj mali, sitnozubi ali kršćanskom poslanju dalek i susjedima itekako bolan”.

Slažem se sa odgovorom koji je impliciran ovim komentarom. Ako napravimo paralelu sa državama, razlika između malih država i njihovih lokalnih imperijalizama, i velikih država i velikih imperijalizama je upravo u tome – u veličini i značaju. Imperijalizam Nemačke u odnosu na Evropu je mnogo veća opasnost za Evropu od lokalnih ”imperijalizama”, recimo, Srbije ili Bugarske.

Kao što je i imperijalizam današnje Nemačke mnogo manji problem za svet nego imperijalizam Sjedinjenih Država. Čini mi se smisleno, u situaciji kada se suočavamo, na crkvenom planu, sa procesima od opšteg značaja za Pravoslavnu Crkvu (ali i međunarodnu politiku), da se ti procesi stave u fokus i da probamo nešto da učinimo u ovoj konkretnoj situaciji, što ne znači da ne postoje i mnogi lokalni problemi, ili da se tim lokalnim ”imperijalizmima” ne treba baviti. Jedno ne isključuje drugo, ali može uticati na redni broj na listi prioriteta.

(Pitanje-komentar koji sledi, a koji glasi ”Paralela s izvornom nesvrstanošću: koliko je u njoj bilo demokratskih zemalja?”, ću ostaviti po strani, jer ne razumem njegov smisao. Da li se želi implicirati da odsustvo značajnog broja demokratskih zemalja [šta god pod tim podrazumevali] u Pokretu nesvrstanih, taj pokret delegitimiše? I kako je to povezano sa pitanjem crkvene ”nesvrstanosti”?)

U nastavku, Mlakar pita:

”Može li biti pomirenja i prevladavanja imperijaliz(a)ma dok se unutar same crkvene Moskve ne pojave ‘grčki’ glasovi i ‘ruski’ na područjima koji su pod Carigradom (uključujući Američku arhiepiskopiju)? Osim toga, što s crkvama koje su već u bloku Moskve ili Carigrada? Kako njih pridobiti za pravoslavnu inačicu nesvrstavanja?”

Upravo se o tome radi, što se ne može celokupna realnost Pravoslavne Crkve svesti na (mainstream) fanarske i zvanične ruske (crkveno-državne) pozicije. U drugim lokalnim pravoslavnim crkvama, ali i unutar ”grčkih” crkava, kao i unutar Moskovske patrijaršije, postoje i mnoge druge pozicije u odnosu na zvanične, i upravo bi se okupljanjem tih alternativnih glasova, otvaranjem prostora da se oni čuju, doprinelo njihovom osnaživanju te artikulisanju šire platforme stavova onih koji se ne svrstavaju uz bilo koji od ovih imperijalizama.

”Bilo bi korisno da odgovore na ova i slična pitanja Džalto ponudi u široj razradi zamisli o spasonosu iz položaja između, recimo tako, moskovskog čekića i istanbulskog nakovnja. Jer čini se da je pravoslavna nesvrstanost mnogo plemenitija ideja od – da se poslužimo još jednim međunarodnopravnim pojmom – neutralnosti”.

Hvala za ovaj poziv i poverenje g. Mlakara, koji su i bili povod da ponudim ovaj odgovor. Žao mi je što ću razočarati i izneveriti to poverenje, s obzirom na to da nisam ovde ponudio očekivanu širu razradu.

Zaključiću sledećim: Ne mislim da u datoj situaciji ima jednostavnih rešenja, niti magičnog štapića. Ali tematizovanje ovog problema, razgovor o mogućim putevima napred, podizanje svesti o potrebi da se osnažuju kontakti koji prevazilaze nacionalne ili lokalno-crkvene okvire, može dovesti do novih mogućnosti.

Kritična masa pojedinaca i institucija (npr. teoloških škola, pan-pravoslavnih foruma, medija i sl.) može imati snažan uticaj na zvanične crkvene strukture u svim lokalnim pravoslavnim crkvama, kako bi došlo do suprotstavljanja najštetnijim tendencijama koje dolaze sa Fanara ili iz zvanične Moskve.

Previše puta se kukavičluk proglašavao za smernost, a odsustvo ideje i kreativnosti za vrlinu (slepe) poslušnosti (kao što je tačno i to da su se, isto tako često, egoizam, glupost i neograničena želja za moć izdavali za hrabrost, viziju, originalnost i plemenitost).

Nije lako izbeći ovu duplu zamku, ali dobronamerna i konstruktivna diskusija, nova saznanja, kritičko preispitivanje i osnaživanje međusobnog poverenja kroz produktivnu saradnju, deluju kao korisna sredstva na tom putu.

***

Dr. Davor Džalto je redovni profesor Univerzitetskog koledža u Stockholmu, i predsednik je Instituta za studije kulture i hrišćanstva. Autor je knjiga Beyond Capitalist Dystopia: Rethinking Freedom and Democracy in the Age of Global Crises (2022.) i Anarchy and the Kingdom of God: From Eschatology to Orthodox Christian Political Theology and Back (2021.).

 

UKOLIKO VAM SE TEKST DOPADA I VOLITE NEZAVISNO I KVALITETNO NOVINARSTVO, VI MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN ILI PREKO PAYPAL-A. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA I PRECIZNE UPUTE KLIKNITE OVDJE.

    •  Novi totalitarizam je ''nova normalnost''
    •  Konstanta kolonijalizma u spoljnoj politici SAD/EU
    •  Ogledalce, ogledalce moje…
    •  Indoktrinacija banalnošću
    •  In memoriam: Ivan Moody, sveštenik, kompozitor, teolog
    •  Muke sa istinom ili tiranija (demokratskog) mediokritetstva
    •  Ne možeš probuditi onog ko se pravi da spava
    •  Ima li nešto hrišćansko kod (švedskih) Hrišćanskih demokrata?
    •  Pravoslavlje i (anarho)socijalizam
    •  Razumnost dvorskih luda: slučaj Zorana Milanovića

> Svi tekstovi ovog autora