autograf.hr

novinarstvo s potpisom

UKRAJINA ČIM PRIJE U EUROPSKU UNIJU!!

Šta govori slučaj Zavadlav

AUTOR: Jelena Jorgačević / 09.10.2025.

Pre nekoliko dana, u virtuelnom prostoru koji sve više potiskuje onaj fizički, pojavila se vest da je predsednik Hrvatske pomilovao – ili da to makar razmatra – Filipa Zavadlava, ubicu iz Splita. Svakome ko je iole medijski pismen bilo je jasno da je vest lažna, ali odjednom su počeli da se množe komentari, hiljade i hiljade njih.

Za mnoge, Filip Zavadlav, koji je hladnokrvno ubio trojicu mladića povezanih s kriminalnim krugovima, i koji u odbrani nije pokazao niti trunku kajanja, postao je neka vrsta heroja–osvetnika: čovek koji je uzeo pravdu u svoje ruke i učinio ono što institucije nisu, a morale su.

Šta je sve ovde na delu? Jedno je arhetip “pravednika izvan sistema”, podstican popularnom kulturom; drugo, svojevrsna medijska, a još više digitalna glorifikacija i romantizacija “opasnih momaka”, naročito na društvenim mrežama koje su većini mladih postale glavni izvor informisanja i identifikacije.

Tako je štampa “proglašavala” Zavadlava najpoželjnijim neženjom u Hrvatskoj, dok su se ljubavna pisma koja mu stižu u zatvor sustizala jedno drugo.

Studija “Gen Z Hybristophilia: The Role of TikTok in Young Women’s Attraction to Deviant Men” (2025) pokazuje, na primer, da aktivno gledanje i lajkovanje sadržaja koji romantizuju prestupnike pozitivno korelira s višim nivoima hibristofilije – privlačnosti prema ljudima koji su počinili zločine – među učesnicama.

Konačno, tu je i društveni ambijent koji poručuje: institucije su nas ostavile na cedilu i mi im više ne verujemo. Jer da su one radile svoj posao – štitile građane i zajednice, obezbeđivale poštovanje ljudskih prava i činile društvo sigurnim – narko-dileri ne bi, recimo, slobodno šetali ulicama Splita.

U Srbiji je to nepoverenje, taj osećaj da je režim, izjednačivši se sa državom, porobio institucije tako da one više ne štite “malog čoveka”, već isključivo kliku na vlasti, doveden do svog vrhunca.

…

Jedan potresan primer toga jeste slučaj Stojanke Stojanović, poznatije kao baka Coka, i reakcije javnosti na njega. Drugog septembra 2018. godine, oko pola osam ujutru, sedamdesetogodišnja penzionerka iz Beograda upucala je investitora koji joj je, prema kasnijim saznanjima, više puta pretio i ucenjivao je, pokušavajući da je natera da mu proda plac i kuću na Zvezdari.

Protiv njega se, kako su mediji potom izveštavali, vodilo više postupaka, a njegovo ime je odavno bilo “poznato organima gonjenja”.

U tom činu, mnogi su videli pokušaj samoodbrane i baš kao u slučaju Zavadlav – herojski čin učinjen za dobro zajednice.

Krajem 2020. godine, Stojanka Stojanović je izvršila samoubistvo, što samo može dalje da govori o očaju i nemoći pojedinca u sistemu u kojem su nepravde sistemsko pitanje, a država oruđe u rukama onih na vlasti, da se i dalje bogate, bahate i krše zakon kako im volja.

Problem je, kako su tada isticali pojedini, što ljudi u očajanju uzimaju pravdu u svoje ruke, ali ako to svako počne da radi, više neće biti ni traga od države.

U Srbiji su građanski i studentski protesti upravo to – pokušaj da se institucije ponovo zajednički izgrade, da rade u interesu građana a ne male (ili malo veće) grupe vlastodržaca, da postanu ono što bi trebalo da budu: zaštita, a ne pretnja.

A nemogućnost da se vidi koliko je po društvo opasan koncept “građana koji uzima pravdu u svoje ruke”, nemogućnost da se vidi dubina očaja ili patologije tog pojedinca, govori o tome do kojih dubina je dosegao jaz između prava i pravde.

MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN HR8923600001102715720 (SWIFT/BIC: ZABAHR2X za uplate iz inozemstva) ILI PREKO PAYPAL-A. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

Još tekstova ovog autora: