Vladika protiv novinara

Zameriti se nekom visokom crkvenom dostojanstveniku nije baš bezazleno: Crkvi se u Srbiji sve može, da ne plaća porez na celokupnu imovinu, da naplaćuju grobarske usluge od oka, da se mešaju u sve državne poslove (na opšte zadovoljstvo političkih elita na vlasti). Na meti jednog povlašćenog vladike našao se i ovaj potpisnik, i zato evo priče iz prve ruke.

 

Krajem leta javljaju mi iz jedne beogradske redakcije, u kojoj imam stalnu kolumnu, da je stiglo pismo iz Prvog osnovnog suda, za mene. Zapanjen ovom vešću, jer se sudski dokumenti šalju na kućnu adresu i tu se preuzimaju uz lični potpis, odem i doznam da je prijem pisma potpisao neki kurir koji je bio ljubazan da me obavesti. Srpsko pravosuđe, bato! Zahvalim čoveku, otvorim zapečaćeno pismo i doznajem da je pomenuti sud doneo pravosnažno rešenje kojim se odbacuje tužba Republičke radiodifuzne agencije, koju je protiv mene podigao predsednik RRA pravoslavni vladika Porfirije.

 

Nisam ni znao da sam tužen i odjednom, hop, evo me na slobodi! Potpisani sudija je odbacio zahtev tužitelja koji je tvrdio da je novinar M. V. iznosio netačne podatke. Sudija je uzgred dodao da je u međuvremenu ukinut famozni član 131. KZ o kleveti, pa mu je stoga mirna savest.

Izrazio sam čuđenje kako u jednoj demokratskoj i sekularnoj državi ovakvu agenciju vodi crkveni velikodostojnik, kao da smo nekakva pravoslavna džamahirija. Kad bi u Velikoj Britaniji, koja je parlamentarna monarhija (u kojoj kenterberijski nadbiskup stavlja krunu na glavu kralju ili kraljici), na čelu glavne medijske agencije osvanuo neki anglikanski biskup, za 15 minuta cela britanska demokratska javnost bi oborila takav nonsens

 

A šta sam ja to napisao što je izbezumilo Vladiku? Da je RRA sa njim na čelu, a postavila ga je Vlada što se kosi sa zvanjem nezavisnog tela, u proteklih desetak godina pokazala da ne može da se snađe u medijskoj džungli, da nisu uradili ništa, dok se na mnogim tv-kanalima narušavaju građanska prava i širi jezik mržnje na nacionalnoj i ideološkoj osnovi, da ne pominjem provalu pornografskih sadržaja na kanalima sa nacionalnom frekvencijom (koju je upravo RRA i odobrila).

 

Izrazio sam čuđenje kako u jednoj demokratskoj i sekularnoj državi ovakvu agenciju vodi crkveni velikodostojnik, kao da smo nekakva pravoslavna džamahirija. Kad bi u Velikoj Britaniji, koja je parlamentarna monarhija (u kojoj kenterberijski nadbiskup stavlja krunu na glavu kralju ili kraljici), na čelu glavne medijske agencije osvanuo neki anglikanski biskup, za 15 minuta cela britanska demokratska javnost oborila bi takav nonsens. Uzgred sam postavio pitanje koje se tiče crkvenog kanona, a ponajpre onih koji vode Crkvu: pošto je zabranjen greh, pa čak i greh u mislima, kako dotični vladika nagdleda pornografske, vrlo eksplicitne sadržaje kojih ima tušta i tma? Umesto da se preispita, čestnejši Porfirije se obratio sudu.

 

O ovom slučaju ništa se u javnosti ne zna ja sada prvi put iznosim slučaj, pošto je sudski postupak završen u tišini (meni iza leđa!).

 

Ali tih dana, iz istog suda, sa potpisom drugog sudije dobijam poziv da se izjasnim o tužbi koju je jedan reditelj pokrenuo protiv mene. O tom slučaju se sve zna i sada podsećam: prvih dana avgusta protekle godine, u nizu listova, teledirigovano, pojavio se gotovo istovetan intervju sa poznatim rediteljem Goranom Paskaljevićem, koji je obavestio javnost da je upravo završio novi film, da će film konkurisati za zvanje srpskog kandidata za Oskara. A postupak izbora konačnog kandidata vodiće srpska Akademija filmske umetnosti i nauka (AFUN), na čijem se čelu nalazi upravo dotični G. P. Uzgred saopštena su imena članova komisije za izbor, među kojima nije bilo nijednog filmskog kritičara. Nije uspeo da objasni ko je sastavljao ovu komisiju, ali ako Predsednik nije ima bitnog udela, ko je?

 

Ništa čudno za moralnu baruštinu u kojoj se krčka naša kulturna scena: klasičan primer da je neko uhvaćen na javnom mestu sa prstima u pekmezu, ali bez presedana zbog naivne nameštaljke. Istinu govoreći, reditelj Srđan Dragojević je prvi nametnuo pitanje regularnosti izbora i povezanosti G. P. sa celim slučajem, jer do tog trenutka niko nije znao da je G. P. predsednik dotične AFUN (nisam znao ni ja, iako sam jedan od osnivača). A Dragojević je naslutio kako će u ovom nadmetanju proći njegov izvrstan film “Parada”, već ovenčan krupnim međunarodnim priznanjima. Na kraju godine ovaj film će u glasanju srpske sekcije FIPRESCI dobiti zvanje najboljeg filma godine, dok je Paskaljevićev film, uprkos paklenoj marketinškoj ofanzivi, ostao gotovo neprimećen.

Dvadesetak dana je na stranicama kulturnih rubrika sve prštalo od budalaština, a kad je neko upozorio na pravila Američke akademije da predloženi kandidat za Oskara mora da ima u sopstvenoj zemlji sedam dana film u distribuciji, marketinška služba filmske kuće G. P. objavila je da se krajem avgusta film prikazuje u nekom kragujevačkom bioskopu. Niko iz Kragujevca nije mogao da ustanovi gde je taj bioskop, jer ovaj grad zvanično i nema bioskop (ne računam neke kućne sedeljke)

 

Vraćamo se na početak gužve, uhvaćen sa pekmezom na prstima dotični G. P. obnarodovao je da je dao neopozivu ostavku, a nekoliko dana kasnije da je ponudio ostavku (valjda samom sebi!), a onda se javio neki anonimus iz AFUN da objasni kako samo skupština može da usvoji ostavku. I potom još jedan pucanj u sopstvenu nogu: G. P. slavodobitno izjavljuje da nije ni znao kako je obrazovan dotični “odbor”.

 

Dvadesetak dana je na stranicama kulturnih rubrika sve prštalo od sličnih budalaština, a kad je neko upozorio na pravila Američke akademije da predloženi kandidat za Oscara mora da ima u sopstvenoj zemlji sedam dana film u distribuciji, marketinška služba filmske kuće G. P. objavila je da se krajem avgusta film prikazuje u nekom kragujevačkom bioskopu. Niko iz Kragujevca nije mogao da ustanovi gde je taj bioskop, jer ovaj grad zvanično i nema bioskop (ne računam neke kućne sedeljke).

 

I otkud M. V. u toj priči? Pošto je sve bilo prozirno jasno i bljutavo, pisao sam o drugim stvarima, ali 2-3 dana pred saopštenje odluke o kandidatu, na ulici me je pronašao dežurni novinar radija Slobodna Evropa, čiji sam ekskluzivni komentator kad im je to potrebno. U živom programu, mobilnim sam rekao da je sve jasno od početka do kraja, da sukob interesa ne treba nikom ni dokazivati, a novinar Blica (u kojem sam poslednjih 10 godina stalni filmski kritičar i kolumnista) takođe me je našao telefonom i pitao šta predviđam kao ishod. Rekao sam da se sve zna, a on je dodao da je stekao utisak na osnovu mojih reči da je G. P. majstor lobiranja. Jeste da sam novinaru u offu rekao tu sintagmu, ali da sam hteo da budem tačniji, rekao bih da je majstor selfmarketinga, samo što je ovoga puta G. P. gadno preterao, potcenivši inteligenciju prosečnog srbijanskog plebsa.

 

Što se pokazalo. Odmah pošto je obnarodovao svoju pobedu u kandidatskoj trci, G. P. ponovnim je rafalom u udruženim medijima (koja radost za njih!) obnarodovao svoju već provaljenu verziju pod udruženim naslovom “Laži i klevete Dragojevića i Vlajčića”. Dragojević i moja malenkost su se ovde našli “udruženi u zločinačkom poduhvatu napada na lik i delo G. P.” (premda se uopšte ne poznajemo). Da li će posle logične odluke suda na istom mestu osvanuti naslovi “Paskajljević izgubio sudski spor i ispao budala?” Neće i nije potrebno.

 

Za one dve reči (blagi eufemizam) zatražio je kao lek odštetu od pola miliona dinara. Da imam sitno, odmah bih izvadio iz džepa i smirio njegove mentalne bolove. Ali nećemo tako. Niko na ovom svetu, pa ni u nekim istočnjačkim džamahirijama, nije platio 250 hiljada po reči. Kakva nemoralna megalomanija, kakva stvaralačka dekoncentracija!

Srđan Dragojević i Ljubiša Samardžić povukli su svoje filmove, ali AFUN smatra da to nije korektno (!). Igra se ponavlja, što bi rekle babe iz brdskih krajeva: to kad uhvati, ne pušća! Cirkus je odavno stigao u naše malo misto, ali to nije onaj felinijevski, već panađurski, sa šibicarima i brkatim ženama u tegli!

 

Kad je tek krajem kalendarske 2012. njegov novi film “Kad svane dan” stigao u beogradske bioskope, i to vrlo lukavo, na dalekom obodu grada (novobeogradska “Fontana”, tek otvorena, nikad bio u njoj, i “Roda” na Banovom brdu, na pola puta prema Čačku), kritičari su gotovo unisono mogli da potvrde da je to več treći film u nizu ovog autora, svi zajedno bledog dometa i znatno ispod ozbiljnijih pretenzija. To pomalo objašnjava veliku uznemirenost autorovu. To se događalo i znatno većim autorima (De Palma, Vajlder, Godar), ali oni nisu živeli na ovom delu Balkana, gde polunovinari i samozvani kritičari podgrevaju autorove promašene pretenzije.

 

Tih dana, dok je G. P. na delu, orkestriranim delovanjem srpskih tabloida, upravo dokazivao ono što ga je tobož “ranilo u dušu”, doživeo sam posle 50 godina rada u novinarstvu i kulturi neviđenu čaršijsku popularnost. Pošto svakog dana prelazim pešačku stazu od Slavije do Trga republike, prilazili su mi i znani i neznani, čestitali (ko zna šta im se pričinilo!) Kad sam dobio od Prvog osnovnog suda kopiju tužbe, mislio sam da se bez advokata pojavim na sudu. A onda mi je jedan od najpoznatijih beogradskih advokata (nedavno preminuo) rekao: “Nemojte potceniti kretaivne mogućnosti srpskog pravosuđa”, te sam od nekoliko ponuda poznatih advokata da me brane pro bono, odabrao jednog od najboljih. Njegov odgovor sudu neću navoditi, niti ono što je meni rekao.

 

Ranjeni genije je Dragojevića i mene tužio zbog nanošenja duševnih bolova. Kakva farsa od samopovređivanja! Mogli bismo da zatražimo psihijatrijski nalaz. Ali ovlašćeni bi našli nešto drugo, čemu leka nema.

 

I upravo dok se prisećam ovog skandala, ne mnogo bitnog (sudski process je več bio, ali sudinica nije znala šta da radi, jer se prvooptuženi Dragojević nije pojavio), stiže nova vest: dotična AFUN najavljuje dodelu trijenalne Kristalne prizme, i odmah je donela, po uzoru na Holivud, nominacije u petnaestak kategorija. I šta mislite, čiji film je dobio najviše nominacija? Odgovor je tačan. Odmah su reditelji Srđan Dragojević i Ljubiša Samardžić povukli svoje filmove, ali AFUN smatra da to nije korektno (!). Igra se ponavlja, što bi rekle babe iz brdskih krajeva: to kad uhvati, ne pušća! Cirkus je odavno stigao u naše malo misto, ali to nije onaj felinijevski, već panađurski, sa šibicarima i brkatim ženama u tegli!

 

Sve kristalno prozirno, poput one prizme.

    •  Kao hodač po žici u cirkusu
    •  Potemkinova unučad
    •  Fest, bez padanja u nesvest
    •  Opelo multikulturalnosti
    •  Vek Milene Dravić
    •  Eros i muka čitanja
    •  Corax nesalomivi
    •  Sto godina izdaje
    •  Decenije nesanice
    •  Wagner u CineplexX-u

> Svi tekstovi ovog autora