Politika je danas miks loših i najgorih

(Opaska uredništva: Zbog spriječenosti autora donosimo, bez lektorskih intervencija, odgovore iz intervjua kojeg je dao novinarki Snežani Miletić za novosadski portal 021.rs).

(…) Može se, donekle, razumeti taj osećaj bespomoći, vi ga zovete “depresijom”. On je rezultat ove naše nespretne i nesrećne tranzicije, raspada jednog sistema i haotične izgradnje jednog drugog modela društva, koji se, na kraju, ispostavio kao nakaradan i promašen.

Tu spadaju, naravno, i ratovi na našem tlu, tako da kao ukupni rezultat radikalnih promena u ovih poslednjih tridesetak godina imamo tranzicijske gubitnike, ratne i tranzicijske profitere, lažne biznismene, korumpirane političke kaste na vlasti, sve to međusobno dobro umreženo, i bespomoćne građane, na drugoj strani.

Mediji su, i tu, i tamo, i u sredini. U takvoj situaciji, depresiji “ozbiljnog građanina” treba suprotstaviti ono što je Stefan Hasel 2010. u svom kratkom spisu poručio: “Pobunite se! Nemojte se predati!”

(…) Svi ovi naši političari, u svim post-jugoslovenskim zemljama, produkt su okolnosti i vremena, i oni žele biti profiteri ove tranzicije. Njima odgovara da glume pluralizam i propagiraju demokratiju koja to zapravo nije, već je to samo jedna oligarhija, a zapravo je “ohlokratija”, vlast loših, s tendencijom da se pretvori u “kakistokratiju”, vlast najgorih.

Diskrepancija između proklamovanih ideala i realnosti političkog autoritarizma omogućila je i ohrabrila nacionalističke orijentacije komunističkih političkih elita, tako da je u okviru republičkih elita, međusobno suprotstavljenih, tinjao nacionalistički virus koji je destruisao i samu ideju ravnopravnosti i “bratstva” naroda, a uz nesprovođenje ekonomskih, političkih i socijalnih reformi, put u katastrofu bio je očigledan

Razlike u našim zemljama su u nijansama: negde je oligarhija bezočnija, a negde podmuklija. Njihova je logika vrlo pragmatična. Ako želiš postati deo političke kaste, moraš da se “umrežiš”, moraš se konformisati, moraš da budeš pragmatičan i da usvojiš kanone ponašanja političko-mafijaškog klana koji je na vlasti.

Što se nade tiče, ja sam tu sledbenik Antonija Gramšija: pesimista sam po intelektu, a optimista po volji. Nadam se da će nove generacije osetiti mučninu od svega ovoga i da će se stvoriti kritična masa građana, koji ne žele više da budu podanici ovih raznih režima i njihovih karikatura u ovim krajevima. Taj novi “građanski humanizam” mogao bi da bude ubrzan i ovim globalnim haosom u kojem smo se našli i zbog ove pandemije i neadekvatnih odgovora političkih kasta ovde, na Balkanu, u Evropi, pa i u celom svetu.

(…) Samo novi ljudi, nove generacije, mladi koji ne vide više perspektivu u svojim društvima. Jedan deo njih odlazi u inostranstvo, drugi deo ostaje i može da bira: konformisati se i postati “hijerarhijski alpinista”, ili postati aktivni građanin, i tražiti svoje mesto, ne samo u pokoravanju, već u – suupravljanju društvom.

Takva alternativa, možemo je nazvati “građanski republikanizam”, kako to već naziva Mauricio Viroli sa Univerziteta u Prinstonu, ili “građanski humanizam” sa osećajem “ustavnog patriotizma”, kako kaže Habermas, mogao bi da bude realna alternativa ovom mulju u močvari u kojoj se nalazimo.

(…) U vezi složene dijagnostike naših boleština: jedan od idejnih simptoma našeg posrtanja je još uvek jaki virus nacionalizma, koji je eksplodirao u regionalnoj pandemiji ratova na tlu bivše Jugoslavije, ali je još uvek tu, mutira kao i COVID pandemija, ali još uvek razara sva naša društva koja su se izlegla iz haosa devedesetih godina prošlog stoleća.

Dekontaminacija mora da počne izlečenjem od nacionalizma, od tribalizma, rasizma i na kraju neofašizma, i revizije autohtonog fašizma u našim krajevima, koji je logična, i istorijski potvrđena, posledica mistifikacije i mitologije prošlosti i aktuelne manipulacije ljudskim duhom.

Dekontaminacija naših društava je imperativ budućnosti: biti ili ne biti. To je zadatak intelektualaca, medija, odgojno-obrazovnog sistema, nevladinih udruženja koja se zalažu za mir, nenasilje, multikulturalnost, rodnu jednakost itd. itd…. I sinergije koja bi mogla iz toga da proizađe.

(…) Vidimo i nesposobnost političkih elita i u takozvanoj “Ujedinjenoj Evropi” koja je morala da proglasi svojevrsno “ratno stanje”, da zdravstvo podigne na nivo jedinstvene politike Europske unije, kao što je to poljoprivredna politika, i da vakcinu na kovid proglasi “opštim dobrom čovečanstva” te da ukine patent na taj lek, isto tako kao što je vakcina protiv poliomijelitisa, svojevrsno, postala opšte dobro, a ne produkt za ostvarenje profita međunarodnog kapitala investiranog u farmaceutsku industriju.

To je rezultat, nažalost, nedovršene izgradnje evropskog jedinstva. Jedina šansa da Evropa preživi je da postane federalna politička zajednica, nadnacionalna “politeja”, a u međuvremenu da se prevlada demokratski deficit u zemljama-članicama, koji se reflektuje i na demokratski deficit EU-a.

Autoritarne zemlje će se uvek s takvim izazovima, kao što je ova pandemija, lakše nositi jer su mehanizmi odlučivanja, kao u ratu, jednostavniji. Ali to i nije najpoželjniji metod, jer autoritarizam vodi upravo u one patologije politike kojih smo danas svesni kod nas, kod kuće.

(…) Pogledajmo samo Evropsku uniju: u nju zemlje-članice šalju one političare koji nisu uspeli na domaćim izborima ili drugim političkim kombinacijama, odnosno, sinekurama, tako da su u telima EU-a politički mediokriteti, dok oni “jači” (nikako ne bolji zbog toga) političari drže vlast i sinekure “na terenu”, u svojim zemljama.

Zato ovim mediokritetima to kompenzuju astronomskim platama, a kada dođe stani-pani, izlazi na videlo sva njihova nesposobnost. Baš kao što se to sada događa.

(…) Svako od nas čini što može i mora da čini, što više i što bolje. Ta “boranija” će se, na kraju, trgnuti iz očaja. Možda nivo očaja još uvek nije dovoljno visok za stvaranje te kritične mase.

Izgledalo je da će nove komunikacijske tehnologije omogućiti i pomoći stvaranju takve kritične mase, ali su mnogi u društvenim medijima utopili svoje frustracije i gorčinu u inidvidualizovanom diskursu, umesto u jačanju društvenih veza sa sebi sličnima “poniženima i uvređenima”.

(…) Jugoslavija nije bila tamnica naroda. Antifašistički pokret je za vreme Drugog svetskog rata pokušao da ostvari jednu ravnopravnu političku zajednicu više naroda, ali je taj pokušaj bio kompromitovan autoritarnom političkom vladavinom, koja je politički pluralizam supstituisala pluralizmom nacionalnih elita zaogrnutih plaštom komunističke ideologije.

Svi ovi naši političari, u svim post-jugoslovenskim zemljama, produkt su okolnosti i vremena, i oni žele biti profiteri ove tranzicije. Njima odgovara da glume pluralizam i propagiraju demokratiju koja to zapravo nije, već je to samo jedna oligarhija, a zapravo je “ohlokratija”, vlast loših, s tendencijom da se pretvori u “kakistokratiju”, vlast najgorih

Ta diskrepancija između proklamovanih ideala i realnosti političkog autoritarizma omogućila je i ohrabrila nacionalističke orijentacije komunističkih političkih elita, tako da je u okviru republičkih elita, međusobno suprotstavljenih, tinjao nacionalistički virus koji je destruisao i samu ideju ravnopravnosti i “bratstva” naroda, a uz nesprovođenje ekonomskih, političkih i socijalnih reformi, put u katastrofu bio je očigledan.

Kada sam bio u jugoslovenskoj diplomatskoj službi – moje poslednje mesto u inostranstvu bilo je direktor Jugoslovenskog kulturno-informativnog centra u Njujorku, pokušao sam da sprovodim kulturnu politiku izbalansiranog predstavljanja kulturnih dostignuća svih jugoslovenskih naroda.

To je pokušavao i moj kolega, direktor Jugoslovenskog kulturnog centra u Parizu, filozof Petar Živadinović. Njega su opozvali na insistiranje Miloševića, a mene je delegetimizirao Tuđman. Posle sam pokušao, kao šef kabineta Budimira Lončara, saveznog sekretara za spoljnje poslove, da se pregovorima spreči raspad i rat u Jugoslaviji, a kada je to bilo nemoguće, pokušao sam na hrvatskoj strani da učinim sve da međunarodna zajednica interveniše u Jugoslaviji i spreči pokolje do kojih je došlo.

Nisam uspeo, izbačen sam s posla jer sam se zalagao za to da Hrvatska prizna Bosnu i Hercegovinu i da odustane od teritorijalnih pretenzija u odnosu na nju. Vratio sam se u diplomatiju nakon dvadesetak godina, tek kad je Ivo Josipović postao hrvatski predsednik. A onda sam u Rimu, kao ambasador, pokušao da delujem da, osim Hrvatske, Europska unija po kratkom postupku primi u članstvo i druge zemlje-naslednice bivše Jugoslavije i zagovarao sam razvoj prijateljskih odnosa i podrške Italije ne samo Hrvatskoj, već i drugim zemljama regije.

Sada mi ne preostaje ništa drugo nego da pišem pro bono, što i radim na portalu Autograf koga uređuje jedan hrišćanski humanist, Drago Pilsel, koji se zalaže i za ekumenski dijalog, i da predajem studentima Američkog univerziteta u Rimu o medijima i međunarodnim odnosima, globalizaciji i medijima, evropskim masovnim medijima i međunarodnoj političkoj komunikaciji. Kao što bi rekao Volter: treba obrađivati svoj vrt. I to je to.

(Izvorni tekst možete pronaći OVDJE).

 

UKOLIKO VAM SE TEKST DOPADA I VOLITE NEZAVISNO I KVALITETNO NOVINARSTVO, VI MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN, PREKO PAYPAL-A, POZIVOM NA BROJ 060 800 333 ILI SLANJEM SMS PORUKE NA 647647 UZ KLJUČNU RIJEČ DEMOS. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA I PRECIZNE UPUTE KLIKNITE OVDJE.

    •  Karnevalski kič ocvale monarhije
    •  Je li doista Zapad obećao da se NATO neće širiti na Istok?
    •  Nemoć Europske unije pred stradanjem Ukrajine
    •  Korak pred nuklearnu katastrofu
    •  Ukrajina, godinu dana kasnije
    •  Hrvatska, kao i EU, boluje od endemskog virusa korupcije
    •  Pogrešni način uvođenja eura. Vlada mora smanjiti PDV!
    •  Kako da se odužimo Sloveniji?
    •  Politika (ni)je korupcija: slučaj Europskog parlamenta
    •  U Schengenu: Hrvatska sada mora iskazati svoj europeizam

> Svi tekstovi ovog autora