Saplitanje u mraku

Nisam od onih koji osobito veruju u koincidencije, a još sam manje predan učitavanju viška značenja i simbolike u njih; pa ipak, živ insan ne može baš uvek ni odoleti tome zovu simboličkog kad se već sve tako zgodno namesti…

 

Elem, bio je jedan od poslednjih decembarskih dana a mene je, ko zna otkud i zašto, nešto uhvatilo da razmišljam kako, eto, decenijama entuzijastično odlazim u pozorište, bog zna koliko sam predstava video, a opet, ne pamtim da se ikada dogodilo nešto ’’nepozorišno’’ što bi izvođenje predstave privremeno prekinulo ili sasvim obustavilo; a kad pogledaš, zapravo je normalno da se takvo šta dogodi s vremena na vreme: sve ide u realnom vremenu i prostoru, krhak je taj balončić paralelne, pozorišne stvarnosti koji deli scenu od publike kroz famozni ’’četvrti zid’’, pozorište je vrlo opipljiva, fizička stvar, a živi smo ljudi, i mi u publici i oni na sceni.

 

Zar je moguće da nikada nikome ne pozli, ili čak da niko ne umre tokom predstave, a znano je da se umreti može bilo kad i gde, pod razumnim preduslovom da si prethodno živ? Ili, recimo, neko iz protesta nasilno prekine predstavu (dobro, desilo se i to u Beogradu 1990., ali nisam bio prisutan), ili nevreme prekine izvođenje na otvorenom, ili naprosto nestane struje? Međutim – ništa: što god sam počeo da gledam, to sam i odgledao, bez bitnijih smetnji.

Gospodin koji je otišao do one žene ne bi li joj nekako pomogao, te je pričao s njom čekajući lekare, kaže da mu je gledateljka rekla kako je bila ’’nacionalno uvređena’’ predstavom i upravo je bila krenula da demonstrativno napusti gledalište. Osim što je sve ispalo još mnogo demonstrativnije nego se nadala: toliko demonstrativno da je i samu predstavu makar i privremeno prekinula, mada je jedinu stvarnu štetu nanela samoj sebi

 

Te večeri takođe sam se odao mom najdražem večernjem poroku: u beogradskom je Narodnom pozorištu gostovalo istoimeno pozorište iz Subotice, s ’’Koštanom’’ Bore Stankovića u režiji – ma, šta režiji, u temeljitoj reinterpretaciji! – panonskog maga Andraša Urbana, verovatno najinteresantnijeg i najinventivnijeg reditelja u današnjoj Srbiji i Vojvodini, a sa uvek čarobnom Eminom Elor u naslovnoj ulozi. Emina je Mađarica, rodom Subotičanka, glavna zvezda novosadskog pozorišta na mađarskom jeziku Ujvideki szinhaz.

 

Ima nečega što sluti na nevolju u ovoj konstelaciji. S jedne strane, poprište događaja je beogradsko Narodno pozorište, koje je u najnovijoj konzervativnoj kulturnoj revoluciji (započetoj smenom demokratske vlasti) dobilo ulogu simboličkog centra neokonzervativne restauracije. Komad je, pak, naizgledni ’’ziher’’, sastavni deo nacionalnoga kanona, bez obzira na to šta je bio i značio Bora Stanković u svom vremenu i izvornom kontekstu. Međutim, subotičko pozorište, jedno od najboljih u zemlji, sa sjajnim mladim ansamblom, kreativni je partybreaker, Urban je em nekonvencionalan umetnik koji ne mari za malograđanske svetinje em je, je li, Mađar, kao i glavna mu glumica – pa zar da ti Mađari uzmu da se poigravaju Našom Baštinom kako im se hoće, i to usred Beograda, štaviše u ’’hramu nacionalne kulture’’?!

 

Urbanova predstava je u svakom pogledu sjajno ostvarenje koje, nimalo ne izneveravajući bitne tokove Stankovićevog dela, na očaravajuće zaigran način reaktuelizuje priču o pustom patrijarhatu, potlačenosti žene, o palanačkom mentalitetu i o mržnji i fobiji prema ’’drugačijima’’, ovde prema – Romima. A može i Ciganima. Zapravo, teško da sam tokom 2013. gledao više od 2-3 predstave koje su barem ravnopravne ovoj. Misli li tako i dobra većina onih koji su te večeri bili tamo, na maloj, ’’sporednoj’’ (i jedinoj bar povremeno zanimljivoj) sceni Narodnog pozorišta? Sudeći po dugom aplauzu i ovacijama na kraju, biće da misli.

 

Kako god, predstava je bila negde na polovini, ansambl je upravo izveo furiozni song čiji refren ide otprilike ’’jebeš zemlju Srbiju i mene u njoj’’; scena se završila, nastaje tišina i prelaz ka novom prizoru, mladi glumac ulazi i leže na naslagane stolice, iz dubine scene pojavljuje se glumica koja treba da mu priđe. U tom trenutku, negde iz pozadine začujem jauk, pa još jedan, čitav rafal jauka; sedim otprilike u sredini gledališta, osvrćem se unazad u pokušaju da lociram izvor zvuka, gotovo plačan ženski glas.

Ali, šta uopšte postiže svim tim kermesom? Na kraći rok, mnogo buke i štete. Ali suštinski ipak ništa, osim što se samopovređuje. Kulturološki horizont patriotsko-klerikalne desnice uvek se svede na to: na samopovređivanje, na pucanje u sopstvenu nogu. U svakom slučaju, nadam se da je ona gospođa dobro i zdravo dočekala novu godinu, a naravoučenije je samo jedno: nikada ne potcenjujte gustinu mraka i perfidnu zavojitost staza u tzv. reprezentativnim institucijama nacionalne kulture

 

Razume se da u prvi mah pomislim da je i to deo predstave. Međutim, nije. Žena iz jednog od poslednjih redova krenula je napolje, u mraku se saplela na stepenice (inače zavojite i vrlo nezgodne) i povredila se. Navodno je pre toga nešto glasno prokomentarisala na račun predstave, ali to do mene nije doprlo. Pale se svetla u gledalištu, dvoje mladih glumaca ’’zamrzava’’ se na sceni i posle nekog vremena se povlače. Sledećih najmanje dvadeset minuta svi čekamo da dođe hitna pomoć i odvede povređenu gospođu. Pozorišna iluzija nam je razbijena, ’’stvarnost’’ je diverzantski upala u nju i svi smo zbog toga pomalo razdraženi. Napokon, medicinari dolaze i predstava se, hvala bogu, nastavlja tamo gde je stala, uz glasnu podršku publike.

 

Međutim, ima i nešto pre toga. Gospodin koji je otišao do one žene ne bi li joj nekako pomogao, te je pričao s njom čekajući lekare, kaže da mu je gledateljka rekla kako je bila ’’nacionalno uvređena’’ predstavom i upravo je bila krenula da demonstrativno napusti gledalište. Osim što je sve ispalo još mnogo demonstrativnije nego se nadala: toliko demonstrativno da je i samu predstavu makar i privremeno prekinula, mada je jedinu stvarnu štetu nanela samoj sebi. Nadam se – ne ozbiljnu…

 

E, sad, šta je tu ona obećana simbolika? Sedeo sam u gledalištu u pretežnom okruženju pozorišnih ljudi, kritičara, novinara; na reči neposrednog svedoka o tome šta se i kako dogodilo, u nama je proradio zluradi cinik: ima boga! Ne zato što bi bilo kome bilo uistinu drago da se neka ’’nacionalno uvređena’’ građanka povredila pri pokušaju da napusti poprište blasfemije; ne, pre će biti da je to bio sarkastično-samoodbrambeni humor onih koji iznova do poslednjeg damara osećaju kako su im se ručerde namnoženih žreca i komesara ’’svete nacionalne kulture’’ ponovo primakle vratovima, s namerom da ih udave. Neki su, uostalom, već uspešno pridavljeni.

 

’’Nacionalno uvređena’’ građanka, kojoj želim zdravlje, sreću i dobre živce, u neku je ruku idealna metafora glavnog toka pasatistički zamišljene, otuda nužno i kičerozne, u težim slučajevima aktivno i štetočinski reakcionarne ’’patriotske kulture’’: na pojavu istinske umetničke kreativnosti i kulturne vitalnosti reaguje napadom (moralne) panike; ’’institucionalizujući’’ se i utvrđujući se na poziciji arbitrirajuće moći (po pravilu nepraćene kompetencijom i odgovornošću), gleda da je likvidira; u vidu pojedinca ili pojedinke zatečene u dubini neprijateljske teritorije (to jest, usred autentičnog umetničkog čina!) to dakako ne može, pa primenjuje rezervnu strategiju: demonstrativno se ’’ograđuje’’ od svetogrđa prema mrtvozorničkom Kanonu. Ali, šta uopšte postiže svim tim kermesom? Na kraći rok, mnogo buke i štete. Ali suštinski ipak ništa, osim što se samopovređuje. Kulturološki horizont patriotsko-klerikalne desnice uvek se svede na to: na samopovređivanje, na pucanje u sopstvenu nogu.

 

U svakom slučaju, nadam se da je ona gospođa dobro i zdravo dočekala novu godinu, a naravoučenije je samo jedno: nikada ne potcenjujte gustinu mraka i perfidnu zavojitost staza u tzv. reprezentativnim institucijama nacionalne kulture…

    •  Aleksandar Vučić sve više podsjeća na Donalda Trumpa
    •  Mračna fascinantnost predratnoga trenutka
    •  ''Allo, allo'' za Njemce
    •  Kratka pisma za dugo čitanje
    •  Uvređeni i rituali srdžbe
    •  Ništa s titulom
    •  Jaruzelski, čovek pod šapkom
    •  Meki trbuh demokratije
    •  Doziranje pljuvačke
    •  O ranom ustajanju

> Svi tekstovi ovog autora