novinarstvo s potpisom
Naša mala Domovina, ona iz koje ljudi odlaze bez da se vrate, po svoj statistici sklona je da neke ljude posmatra drugim očima samo zato što su očito drugačiji ili i nisu tako različiti, ali se drugačije zovu, krste ili su različite kulture od naše (nekada je to bilo ”Bog i Hrvati”).
Sramežljivo, više po web stranicama nezavisnih institucija i nešto nevladinih organizacija, obeležen je 21. mart Međunarodni dan za eliminaciju rasne diskriminacije. Ovaj dan ustanovljen je na Opštoj skupštini Ujedinjenih nacija u sećanje na 69 protestanata (prosvjednika) koji su 1960. godine ubijeni u Južnoafričkoj Republici jer su se pobunili protiv rasne diskriminacije.
Rasizam je ideologija prema kojoj među ljudskim rasama postoje tako debele, nepremostive, životno važne razlike koje su nepomirljive i koje svako ljudsko biće, u skladu sa bojom kože sa kojom se rodi, svrstava u nekakvu kastu.
Rasizam je, eto ti ga na, bio poznat i u Starom zavetu ”Hamovo prokletstvo: jedan je od Noinih sinova za kaznu postao crn kao Afrikanac, a njegovo je potomstvo postalo služinčad ili roblje”, ali je svoju doktrinu modernizovao u 19. veku.
Ovakve sumanute ideje, o superiornosti i inferiornosti jednih naspram drugih, oberučke su iskorišćene od strane soboslikara, lidera Trećeg rajha, od onih koji su sklepali aparthejd u Južnoj Africi i Ku-Klux-Klan u ”kolevci savremene demokratije” Americi.
Da smo i mi konja za trku imali preživeli smo u osnivanju neustavne NDH-a gde se stanovništvo delilo na ”drugove po narodnoj pripadnosti” i ostale.
Ako gledamo današnjicu, šest decenija od imenovanja 21. marta za obeležavanje eliminacije rasne diskriminacije, čini se da nismo ništa naučili, pre svega se misli na holokaust Drugog svetskog rata, jer mnoge zemlje sveta i dalje kubure, sistemski, a onda i prema simpatijama, sa nejednakosti i diskriminacijom.
U našoj kući, na koju padaju dronovi veličine aviona ili autobusa, bez da je iko za to preuzeo odgovornost, baviti se diskriminacijom drugih zabranjeno je Ustavom, pravom Evropske unije, međunarodnim ugovorima, ali i našim, u mnogim slučajevima neznanim da postoje, zakonima.
Upravo Ustav navodi da smo svi (ne)jednaki pred zakonom i da svi imamo (ipak neko više neko manje) jednaka prava i slobode pa i nezavisno od boje kože koju smo nasledili ili rasu.
Ono šta našim šovinistima, prerušenim u pojedince i sklepane stranke, ne ide u potiljak jeste da se rasna diskriminacija opisuje kao svako razlikovanje, isključivanje, ograničavanje i davanje prednosti zbog rase, boje, predaka, nacionalnog ili etničkog porekla, a s namerom uništavanja ili ugrožavanja priznavanja, uživanja ili vršenja pod jednakim uslovima prava čoveka i osnovnih sloboda (politička, ekonomska, socijalna ili u domenu javnog života).
U prevodu, rasista ste i ako drugu osobu, recimo u Pakoštanima ili Cisti Provo, dovedete u nepovoljni položaj na osnovu toga zato što je pripadnik druge etničke grupe (recimo Srbin).
Ne morate da budete Rom i da živite u Hrvatskoj da biste doživeli rasnu netrpeljivost. Dovoljno je da budete Srbin ili pripadnik pravoslavne veroispovesti da bi onoga koji vas zlostavlja po tim osnovama imenovali i rasistom (pored drugih nakaznih termina).
Da se pojam rasizma širi i primenjuje na svakodnevni život ogleda se i u tome da se ne ističu samo, kao onomad, biološke karakteristike među grupama već se akcentuju i kulturološke ”različitosti”.
Ako kulturu shvatamo kao oblik ponašanja, običaj i način života određene grupe ljudi, vrlo lako nam se dogodi da nam izleti pa ih svedemo na razlike koje su nam čak i smešne, dok ne dobiju patološki oblik ”Crnogorci su lenji” (recimo), a ”Srbi su varvari”.
Na našem napaćenom kontinentu, gde besni vojna agresija na drugu suverenu zemlju, ovakav vid isticanja razlika dobija na potentnosti za vreme ekonomskih kriza kada, ko pečurke posle kiše, rastu desničarske i populističke ideje i pojedinci (nešto ko naša stranka ćuprijaša), koji naglašavaju da su stranci naša demografska pretnja, a ne prilika što dovodi do sistemske segregacije.
Da bismo to onemogućili važno je istaći i moderni rasizam, a to je asimilacija sa većinskim stanovništvom.
Da je sve ovo kod nas, u našem ataru, već prisutno nažalost svedočimo i po sastavu (često tragičnih likova) saborskih zastupnika koji se ne libe da istaknu kako nam za imenovanje različitosti ”malo triba”.
Setimo se samo primera saborske zastupnice sa krpom ili pelenom na licu, umesto maske, koja je koleginicu zastupnicu srpske nacionalnosti ispravljala u svom ustavnom pravu da se služi svojim jezikom (manjinskim).
Tu su i članovi populističke i antisistemske stranke, narod ih je imenovao ”mapetovci”, koji se trude da, poput kakvog čopora, napadaju i grizu druge i drugačije bez sadržaja i nekakvog rešenja umesto toga šta napadaju i što bi da ruše.
No za biti saborski zastupnik ne morate da imate lekarsko uverenje, neki nisu imali ni puno škole, čime se opravdava da oni jesu bilo našeg naroda (bez narodnosti).
Na kraju, moderni rasizam je svakako i kada čitav ruski narod imenujete terminima koji nemaju nikakvog naučnog opravdanja (o moralnom da i ne pišemo).
UKOLIKO VAM SE TEKST DOPADA I VOLITE NEZAVISNO I KVALITETNO NOVINARSTVO, VI MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN ILI PREKO PAYPAL-A. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA I PRECIZNE UPUTE KLIKNITE OVDJE.