“Balkanska unija” i “balkanoexit”

Različite ideje o nekoj vrsti “unije” balkanskih naroda i država su predlagane u prošlosti kao odgovor na spoljne imperijalne tendencije, i kao način da narodi balkanskog regiona obezbede nezavisniju i, po mogućnosti, svetliju budućnost. Da li je ovo, međutim, realno? Može li ideja o “balkanskoj uniji” i dalje, u nekom smislu, biti relevantna i plodonosna?

Ako pod “unijom” podrazumevamo nešto što liči na federalni ili konfederalni državni aranžman, mislim da politička unija naroda Balkana, u doglednoj budućnosti, nije realna. Formiranje modernih nacija zasnovanih na etničkoj i verskoj pripadnosti, te njihovih nacionalnih država, je bio dug proces, a u nekim delovima Balkana on i dalje traje. Uspostavljeni nacionalni identiteti, a često i neprijateljstva među balkanskim državama onemogućavaju, bar za sada, formiranje neke snažnije povezane političke “unije”.

Osim toga, proces formiranja nacionalnih država nikada nije bio jednostavno pitanje “samoopredeljenja“ nekog (zamišljenog) prethodno postojećeg, nepromenljivog kolektivnog identiteta, koji samo čeka da se projavi kada dođe do povoljnih istorijskih okolnosti (kao što je to bio raspad Otomanskog ili Austrougarskog carstva). Taj proces je mnogo komplikovaniji, uključivao je i uključuje, između ostalog, uticaj moćnih spoljnih političkih aktera, poput zapadnih imperija ili Rusije.

Uz to, formiranje modernih nacionalnih država je uvek bilo nasilno. Nacionalna država zahteva ne samo potčinjavanje specifičnoj ideologiji (nacionalizmu), efikasniju centralnu administraciju unutar novouspostavljenih granica nacionalne države, već podrazumeva i formulisanje “nacionalnog interesa”.

Baš kao i nacionalizam, “nacionalni interes” često počinje kao nešto suprotstavljeno vladajućim imperijalnim interesima u datom regionu (što ga, u tom pogledu, čini emancipatorskim), ali isto tako često završava kao narativ koji brani interese onih koji su na vlasti.

“Nacionalni interes”, jednom kada se određena etnička/nacionalna grupa emancipuje od imperije i formira svoju nacionalnu državu, često postaje narativ koji se sukobljava sa drugim lokalnim nacionalnim(ističkim) narativima, ili postaje izgovor za uspostavljanje ili očuvanje privilegija onih na vlasti. Tako sam nacionalistički narativ kojim se obećavaju veće slobode i veća sigurnost za ljude na određenoj teritoriji postaje izvor tenzija, neprijateljstava i sukoba.

Pored tradicionalnih imperijalnih interesa na Balkanu – turskih, austrougarskih, nemačkih, britanskih, ruskih, američkih (od Prvog svetskog rata), a nedavno i kineskih – svedoci smo još jednog velikog izvora uticaja: globalnih korporacija.

Spoljne interese i pritiske artikulišu lokalne političke i intelektualne elite kroz složen proces navigacije između interesa lokalnih struktura moći, eksternih interesa, te sukoba različitih ideoloških narativa koje zastupaju mnogobrojne interesne grupe. Sve to se često manifestuje na paradoksalne načine.

Zato mislim da “balkanska unija”, kao potencijalno moćan politički subjekt, koji bi obuhvatio najveći deo, ako ne i celinu Balkana/Južne Evrope, nije realna. Jugoslavija je bila projekat u tom pravcu i nije opstala (zašto ne, pokušao sam da sažeto objasnim u knjizi Jugoslavija: mir, rat i raspad, gde čitaoci mogu pronaći analize spoljnih faktora iz pera Noama Čomskog, kao i moj prikaz unutrašnje dinamike jugoslovenskog društva).

Lokalni interesi na Balkanu, tenzije i politički narativi su previše usitnjeni, isuviše konfliktni i veoma laki za eksploataciju od strane svih onih kojima ne bi bila u interesu moćna multinacionalna politička unija, koja bi imala snage da se odupre štetnim procesima koji dolaze spolja.

“Unija”, međutim, ne mora biti zamišljena u smislu (kon)federalnog modela. Veći nivo saradnje i koordinacije aktivnosti država na Balkanu može biti početak. Odupiranje pritiscima koji dolaze od moćnih država i iz korporativnog sektora bi moglo biti neposredan motiv za pokretanje bliže saradnje.

Nijedna država pojedinačno (osim možda Kine) se ne može boriti protiv najmoćnijih globalnih igrača danas. Još jedan razlog za kretanje ka većem nivou međusobne povezanosti između država Balkana mogla bi biti težnja da se spreči da postojeće tenzije u regionu eskaliraju u otvorene sukobe. To, međutim, neće biti moguće sve dok postoje vlade zemalja u regionu koje funkcionišu kao eksponenti imperijalnih interesa. A imperijalni interesi zahtevaju da region ostane fragmentisan i da se gaje nacionalistička i šovinistička osećanja kako bi ista mogla biti eksploatisana kako i kada je to potrebno.

Čak i kada bi se nekim čudom u svim balkanskim zemljama uspostavile prosvećene, kompetentne i dobronamerne političke elite, posvećene opštem dobru naroda Balkana (šta god to konkretno značilo), to bi bio samo početak. Da bi se takva saradnja uspostavila na stabilnoj, dubljoj i održivoj osnovi (koja bi na kraju vodila nekoj vrsti bliže integracije), bio bi neophodan novi ideološki narativ koji bi mogao nadići postojeću fragmentaciju kako Balkana tako i unutrašnju fragmentaciju pojedinačnih društava.

Po mom mišljenju, bilo bi korisno ako bi takav narativ afirmisao neki oblik levih ideja, široko shvaćenih. Taj narativ (i njegova operacionalizacija) bi trebalo da izbegne smrtonosne zamke kapitalističke (neo)liberalne (ne)demokratije, baš kao što bi trebalo da izbegne plemenske, izolacionističke nacionalističke ideologije (koje često staju na stranu autokrata). Izbegavanje državno-komunističkog oblika represije se podrazumeva, ali on ionako nije više aktuelan bilo gde u regionu ili oko njega.

Problem je, međutim, što je veoma teško unaprediti smislenu levičarsku agendu u postojećem ideološkom okviru. Jedan od razloga za to je postojanje moćne propagandne industrije. Među mnogim spektakularnim dostignućima ove industrije spada i “brendiranje” jedne konzervativne i nedemokratske ideologije – (neo)liberalizma – kao “levičarske” i jedine “demokratske” opcije. Toliko o apsurdu u kom živimo.

Svaki pokušaj formiranja političkih struktura u regionu koje bi, na primer, omogućile veći stepen nezavisnosti u ekonomskoj politici država Balkana, bio bi pod velikim pritiskom pre svega zapadnih centara političke i ekonomske moći. Sve balkanske države su u ogromnim dugovima, sa disfunkcionalnom ekonomijom, korumpiranim političkim elitama i pod odlučujućim uticajem mainstream medija.

Svaki ozbiljniji pokušaj emancipacije pojedinih država ili regiona u celini izložio bi ta rukovodstva i države medijskim, ekonomskim i političkim pritiscima kojima bi se teško mogli odupreli bez bliske saradnje sa drugim zemljama u regionu i dobro definisane strategije za “Balkanoexit” – tj. za izlazak regiona iz korporativno-imperijalnog zagrljaja.

Grčki slučaj je poučan u ovom pogledu. Pokušaj ponovnog pregovaranja sa “trojkom” doveo je do toga da je Grčka bila tretirana sa egzemplarnom brutalnošću. Poenta nije bila toliko u tome da Grci pate (iako ne bih isključio mogućnost da je i faktor perverznog zadovoljstva u patnji “južnjaka” igrao određenu ulogu), već da se pošalje snažna poruka svima drugima kojima bi slične ideje mogle pasti na pamet – ne može se reći “ne” mafijaškom bossu.

Pa ipak, samo zato što okolnosti za “balkanoexit”, ili za formiranje “balkanske unije” (čak i labave) nisu povoljne, to ne znači da ne treba raditi na stvaranju povoljnijih okolnosti za takav projekat. Sve važne inicijative počinju velikim i kvalitetnim idejama. “Balkanska unija”, čak i ako je samo labavo zamišljena i bez visokog nivoa integracije, mogla bi se zasnivati na privrženosti sledećim vrednostima i principima:

Sloboda misli i govora. Pod različitim tipovima opresivnih ideoloških narativa, kombinovanih sa elitnim i korporativnim interesima, razne vrste slobode, pre svega sloboda govora i misli, su izložene napadima širom zapadne hemisfere (a takođe i u ostatku sveta). Slobodno mišljenje i slobodno izražavanje su preduslovi za stvaranje slobodnijih i demokratskijih društava.

Kvalitetno i svima dostupno obrazovanje. Ovo je od vitalnog značaja. Nijedno društvo se nije suštinski razvilo bez kvalitetnog obrazovanja. Obrazovni sistem je već duže vreme na udaru, i u većini mesta gde je i postojala neka ozbiljnija tradicija formalnog obrazovanja, obrazovanje je u velikoj meri zamenjeno ili jednostavnom indoktrinacijom ili prosto obukom za neki tehnički posao (ili kombinacijom oba).

Kvalitetna i svima dostupna zdravstvena zaštita. Dok vojni budžeti vrtoglavo rastu, a jaz između super-bogatih i većine stanovništva se povećava do neverovatnog nivoa, iz medija dobijamo poruke kako je bolja i efikasnija zdravstvena zaštita za sve jednostavno nemoguća. Istina je da to veoma moguće. U pitanju je ideološki izbor — da li ćemo mi, kao društvo, izabrati da obezbedimo dobru zdravstvenu zaštitu za manjinu najbogatijih ili za sve.

Rekonstrukcija javne sfere. Javna (politička) sfera je uglavnom privatizovana, bilo od strane autokrata ili od strane korporativnog sektora. Javnu sferu moramo rekonstruisati kao sferu autentičnog političkog dijaloga koji će predstavljati temelj za donošenje političkih odluka.

Ponovna afirmacija i proširenje ljudskih i građanskih prava. Ljudska i građanska prava treba proširiti i afirmisati u mnogo većoj meri nego što je to danas slučaj, čak i u delovima sveta za koje smo rutinski naviknuti da mislimo da ta prava štite u veoma velikoj meri. Tu spada i EU, gde je posvećenost ljudskim pravima sada postala više simbolična i retorička, sa tendencijom daljeg urušavanja.

Vladavina prava. Legitimni zakoni i pravni sistem u celini treba da budu humani, dosledni, osmišljeni tako da štite pojedinca i druge subjekte društva, i da budu u službi društva u celini. Sistem koji favorizuje bogate ili moćne nije sistem pravde već sistem nepravde. Uprkos tome, humano društvo nije ono u kome “vlada zakon”. Humano društvo se zasniva na kulturi saosećanja, saradnje, poverenja i uzajamne podrške, gde je zakon tu da se primeni samo kada mi, kao ljudska bića, zakažemo.

Proizvodnja zdrave hrane i briga o prirodi. Region Balkana ima potencijal da bude lider u zaštiti životne sredine i proizvodnji kvalitetne, organske hrane. Da bi se ovaj potencijal u punoj meri razvio neophodno je najpre zaustaviti zagađenja koja su već prisutna što zbog neadekvatne regulative što zbog neprimenjivanja ili selektivnog primenjivanja propisa koji već postoje a koji se tiču ekologije.

Ovi predlozi ni na koji način nisu “revolucionarni”, iako su u suprotnosti sa utvrđenim vrednostima, principima i “gvozdenim zakonima” preovlađujuće kapitalističke ideologije. Razvijanje politika oko ovih principa bi stvorilo ne samo jača i humanija društva na Balkanu – to bi takođe mogla biti poruka nade i podrške sličnim pokretima širom sveta, i baza za njihovo umrežavanje kako bi se ojačao front demokratskih, ekoloških i slobodarskih tendencija u svetu.

(Tekst je izvorno objavljen na grčkom jeziku u časopisu in Τὸ Κοινόν Τῶν Ὡραίων Τεχνῶν, September 2024/21, 22-25. Originalna verzija teksta na engleskom jeziku je objavljenja na portalu Z Net, pod naslovom “‘Balkan Union’ and ‘Balkanoexit’”).

 

 

 

MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN HR8923600001102715720 (SWIFT/BIC: ZABAHR2X za uplate iz inozemstva) ILI PREKO PAYPAL-A. MOŽETE NAZVATI BROJ 060 866 660 / Tel.: 0,49€ (3,75 kn); Mob: 0,67€ (5,05 kn) po pozivu (PDV uključen) ILI POŠALJITE SMS PORUKU sadržaja PODRSKA na broj 667 667 / Cijena 0,82 € (6,20 kn). Operator usluge: Skynet Telekomunikacije d.o.o., info telefon: 01 55 77 555. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

    •  Teologija kao kritički diskurs
    •  Ne postoji ekološki kapitalizam
    •  Novi totalitarizam je ''nova normalnost''
    •  Konstanta kolonijalizma u spoljnoj politici SAD/EU
    •  Ogledalce, ogledalce moje…
    •  Indoktrinacija banalnošću
    •  In memoriam: Ivan Moody, sveštenik, kompozitor, teolog
    •  Muke sa istinom ili tiranija (demokratskog) mediokritetstva
    •  Ne možeš probuditi onog ko se pravi da spava
    •  Ima li nešto hrišćansko kod (švedskih) Hrišćanskih demokrata?

> Svi tekstovi ovog autora