novinarstvo s potpisom
Nedavno se, na ovom istom portalu, Renato Baretić zapitao kako je uopšte mogao, pre samo petnaestak godina, živeti bez mobitela, a fakat je, i zna on to dobro, a i sam o tome piše, da je bez mobitela živeo savršeno normalno. I ne samo da je normalno živeo nego nije osećao da bi mu bilo šta nedostajalo u toj bezmobitelećoj epohi, nije ćutio nekakvu nedovršenost i neispunjenost, a koju bi onda pojava mobitela u našim životima naknadno ispunila.
Pa ipak, ni Baretić ni vi ni ja ne bismo se tako lako iznova navikli na život bez te spravice. Mada ja, recimo, stalno sanjam kako ću ”jednom baciti to govno u trnje i osloboditi se”, ali to je valjda normalan san – zapravo: puki odušak – svakoga ko se nalazi u baršunastom ropstvu savremenosti: čini ti se, evo, još samo malo i učinićeš To Nešto što bi te oslobodilo nečega što te žulja kao izvesni životni suvišak (pretpostavljam da generacije koje neće ni pamtiti život pre mobitela neće imati taj problem), ali zapravo to nećeš nikada stvarno učiniti jer kad si jednom unutra – unutra si, i zato jer je ta vrsta slobode danas dostupna još samo klošarima (i to ne svim!) i multimilijarderima (okej, i Igoru Mandiću), i zato jer će, jebiga, uvek pobediti ”razumni” razlozi. Svako već ima neke svoje, evo, zamisliš li se malo, setićeš se bar milion praktičnih i bar jednog lepog razloga da to ne učiniš.
E sad, nije sporno da te to govno u tvom džepu odaje i kontroliše te na bezbroj načina, za početak tako što te locira; dakako, to može biti vrlo zgodno ukoliko te locira, recimo, gorska služba spasavanja, ali nema ih baš mnogo – ja svakako nisam među takvima – koji će se verati na Velebit, pa će im GSM signal možda spasiti život. Ili će ga izvući iz kanjona Morače ili Colorada, ili iz ruševina nakon zemljotresa.
Ali zato će nas u svakom trenutku moći locirati i bilo šta drugo, uključujući kojekakve naše i strane misteriozne Službe koje odnekud – kako se ispostavlja – jako vole da znaju gde smo, šta radimo, s kim i šta pričamo.
Uvek sam mislio da je uverenje nevažnog dvonožnog građanskog subjekta kako ga ”prati i prisluškuje Udba” (CIA, KGB, Mossad, MI6, šta god već…) znak pretencioznosti, grandomanije i lošeg ukusa, ali savremene cyber-udbe – iz svojih, rekao bih čak ne toliko totalitarnih koliko štreberski preambicioznih razloga – zaista su bar posredno zainteresovane za svakoga od nas, ma koliko beznačajno i neupotrebljivo bilo ono što naši mahom dirljivo trivijalni životi proizvode i nude im kao građu.
Promenilo se, dakle, samo jedno: nema više razloga da nas se prati, špiclovi u tamnim kišnim mantilima ne moraju trošiti cipele na nas, pošto ionako sami signaliziramo gde smo u bilo kojem trenutku. No, zanimljivo je kako se sve politički i pravno može iskoristiti mobilna telefonija.
Tamo potkraj XX veka, tačnije godine 1999, u svojevrsnom međurazdoblju u kojem je mobitelizacija planete već uveliko nastupila ali još ipak nije bila tako razgranata kao danas, niti je još bila stigla da dublje promeni naše navike, zločinački je režim stanovitog Slobodana Miloševića dao ubiti novinara Slavka Ćuruviju, usred dana i usred Beograda, na ulici, pred njegovom ženom. Oduvek se znalo da je Ćuruviju ”ubila država”, to jest tajna služba, a po narudžbi sa političkog vrha, po svoj prilici iz tada već sasvim sumanute i paranoične vladarske porodice.
Tu nam podgrejanu bozu sadašnja vlast potura kao spektakularno otkriće iz svojih razloga i interesa, no to mi na ovom mestu nije važno. Zanimljivije mi je kako je nekolicina osumnjičenih udbaških šefova i operativaca povezana sa zločinom preko ”zapisa sa baznih stanica” mobilne telefonije (dostupnih čak i nakon petnaest godina, brrr!), to jest, kretanje njihovih mobitela pokazuje da su se upravo u vreme ubistva nalazili vrlo blizu mesta ubistva, a da su to inače negirali, ili da ne umeju da navedu ubedljiv razlog kako to da su bili baš tu baš tada. Drugim rečima, ispada da je oruđe idealno za špijanje došlo glave samim špiclovima, da je mehanizam za egzekuciju, potpomognut blagodetima moderne tehnike, osumnjičenim ubicama pokazao i svoju drugu stranu, ofirao ih, izdao ih, obesmislio njihove alibije…
Jasno je koliko je to u konkretnom slučaju potencijalno korisno i dobro, pa ipak, čak ni to ne može sprati orwellovski ukus iz usta: nadzor je nadzor, danas će poslužiti nečemu dobrom, sledećih hiljadu puta možda i neće…
I tako, usred svih ovih mojih rezigniranih dumanja, stiže vest iz Kijeva, Ukrajina, u kojem ovih dana besni nešto što počinje da liči na građanski rat.
Poprište događaja su, dakle, velegradske ulice, a s tim imamo sasvim sveža i kontroverzna iskustva, od ”Arapskog proleća” u šarolikosti njegovih izdanja i ishoda, pa do pobune u Gezi parku u Istanbulu, koja je otvorila Pandorinu kutiju i efikasno demaskirala ispraznu slatkorečivost Erdoganovog islamističkog režima, onog istog kojeg su bezbrojni tupavo naivni zapadnjaci predugo i preglupo smatrali ”primerom moguće harmonije islamizma i demokratije”, a ta je harmonija moguća tačno koliko i sklad između Španske inkvizicije i demokratije.
Elem, Kijev; The Guardian od 21.1.2014. javlja kako je svim pretplatnicima mobilne telefonije prisutnim u neposrednoj blizini mesta okršaja između policije i demonstranata stigla istovetna sms poruka: ”Dragi pretplatniče, registrovani ste kao učesnik u masovnoj pobuni”. Koliko sam shvatio, potpisa nema, a valjda nije ni potreban – svi znaju da se potpisnik zove Tamo Gde Treba, kako je to bilo u jednom starom disidentskom romanu iz romantičnih analognih vremena.
Zamisli da si tamo negde, u grotlu Kijeva, i da si dobio takvu poruku: trčiš pred isukanim pendrecima, kad ti u džepu zavibrira mobitel; pročitaš i osvrneš se oko sebe: i drugi čitaju, i drugi se osvrću, ali džaba zverate naokolo, to što tražite (i što vas je našlo) ne vidi se, ali je sveprisutno, i vidi vas odlično…
Šta da učiniš nakon toga? Baciš mobitel u šaht? Oblije te hladan znoj i kreneš kući, s tvrdom namerom da ne izlaziš iz nje dok ti ne jave da se istorija ovaj put stvarno završila (a ne kao ono kod Fukujame)? Ili se s još većim žarom kreneš naganjati s Janukovičevim žbirima? Svi su ti, i razni drugi mogući izbori, tako ”ljudski, odviše ljudski”, i svi se još uveliko učimo postojanju u novim, sve mahnitijim okolnostima.
Kako god, sanjajmo još malo, to još nije zabranjeno! I zaista, ne bi li bilo tako divno baciti to pištavo govno u mutno Dunavo, pa nek ide život?! Samo što to neću, neće, nećete i nećemo učiniti, ni ovaj put, ni sledeći. I tako sve dok se govance ne oglasi ne bi li nam saopštilo da nas je upravo uhvatilo u Nelegalnoj Aktivnosti.