autograf.hr

novinarstvo s potpisom

UKRAJINA ČIM PRIJE U EUROPSKU UNIJU!!

Za našu decu, jer ne žele u ćacilend

AUTOR: Jelena Jorgačević / 04.09.2026.

Napolju je bilo puno ljudi i svi su željno iščekivali da vide carevo novo odelo. Kada najzad car izađe sa svojom pratnjom koja je išla iza njega i pravila se da drži dugi ogrtač kako se ne bi uvukao po zemlji svi počeše da pričaju o odelu i da ga hvale. Niko nije želeo da prizna da ne vidi odelo i da bude proglašen za glupog.

-Ali on nema ništa na sebi – povika jedno malo dete koje je stajalo u masi.”

“Carevo novo odelo”, Hans Kristijan Andersen

***

Volela bih da moja osmogodišnja ćerka ne zna ko je predsednik Srbije ni ko je gradonačelnik Beograda. Volela bih da njoj i njenim drugarima, kada im policajac u školi predstavlja svoj posao – onako simpatično, kao u američkim filmovima gde deci pričaju vatrogasci i policajci – prva pomisao i stidljivo pitanje ne budu: “A da li i vi tučete studente?”

Ali ona živi u današnjoj Srbiji.

Svi osmaci u jednoj beogradskoj školi su 1. septembra, bacili blok za crtanje sa reklamom EXPO-a koji im poklanja država. Kada je kante za đubre već bila toliko puna da je počelo da se preliva, poređali su ih lepo pored nje.

Deca osećaju prevaru – fiskulturna sala im se raspada, ali je istog dana prekrečen zid na kojem je pisalo “direktorka ćaci”.

Da, volela bih da deca, makar oni koji su tek naučili da pišu ne znaju šta znači ćaci. Ali znaju.

Pre nekoliko meseci, igrali su se klinci parku, nisam mogla tačno da im procenim godine. Čuje se graja, cika, odjednom jedan od njih vikne: “Ko pisne, taj je ćaci.” U trenu se razastrela tišina. I ta je tišina trajala. Beše to parafraza one, u moje vreme, “ko pisne, g… stisne”.

Pitam neku drugu grupu klinaca, koju poznajem, kakva im je nova direktorka (ubačena po partijskoj liniji, takoreći dovedena da zavede red u kolektivu koji se usuđuje da misli). Ćute.

“Jeste li je uopšte videli?”

Klimaju glavom.

“Pa znaš…”, kaže jedna, pa se malo postidi, kao da je čula psovku i treba da je ponovi. “Ona priča kao ćacika, i izgleda tako.”

Počnem da objašnjavam da ne treba suditi ljudima po izgledu, ali znam tu decu, ona ne umeju ni da sude; pa potom, da treba da sačekaju, možda žena i nije tako loša (a kao u onom vicu, a u sebi mislim…), a onda se dosetim da pitam, šta uopšte znači za njih biti ćaci i ćacika?

I krene nadvikivanje: i što više govore, sve je preciznije, za njih je to čista vrednosna odrednica. Elem, ćaciji su ljudi na mestima koje nisu zaslužili. Ne znaju svoj posao. A generacijama koje dolaze malo se teže podvaljuje autoritet po difoltu. On se mora zaraditi onim ko si i šta znaš i nema te bahate fasade koju neće ogoliti.

Ćaciji i ćacike su lažni ljudi. Liče jedni na druge, čak i izgledom, hodom i načinom govora. A deca precizno “hvataju” te pokrete i mimiku, kao sunđeri.

Ćaciji su nasilni. Koliko god da mlade plaši to nasilje, toliko ih ne zastrašuje.

Ćaciji i ćacike su bogati. Koliko god deca inače vole da zamišljaju luksuz, toliko nema u njima ni mrve zavisti prema tome. Jer, na kraju, ko bi ikada poželeo da bude ćaci ili ćacika?

I nema to veze sa glasačima vladajuće partije, već sa čitavim sistemom u kojem je zavladala grupa ljudi, od najnižeg do najvišeg nivoa, čiji su jedini kvalitet poslušnost i odsustvo bilo kakvog etičkog orijentira.

Konačno – da li su naša deca politizovana i šta to uopšte znači?

Jesu, politizovana su jer nepravdu vide svuda oko sebe, a mi nećemo da se pravimo da je to u redu; politizovana su jer vide da roditelji njihovih drugara dobijaju nezakonite otkaze jer su se pobunili protiv vlasti. Politizovana su jer vide nabildovane crnokošuljaše koji im ne daju da prođu do parka i u njemu komšiju kojeg je prebila SNS falanga zato što joj se može.

Možemo ponekad da se zavaravamo da to što im kažemo i to što im prećutimo, činimo da bismo ih zaštitili zbog njihovog uzrasta, ali oni vide mnogo bolje i mnogo dalje od naših reči. Na kraju, toliko su okružena lažima, da im dugujemo istinu.

Naša deca su politizovana, upravo da ne bi bila zloupotrebljena.

MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN HR8923600001102715720 (SWIFT/BIC: ZABAHR2X za uplate iz inozemstva) ILI PREKO PAYPAL-A. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

Još tekstova ovog autora:

• Pod težinom senki
• In Memoriam: Dule Vujošević (1959 – 2026)
• Teofil i malecki ljudski stvorovi
• Znamo mi ko ste, a znate li to vi?
• Govor mržnje je svuda, a gde su Crkve
• Šta govori slučaj Zavadlav
• Šta ako Srbija nije polarizovano društvo
• Nema neutralnih, nema posmatrača
• Šta smo naučili od studenata
• Studentski protesti: ćuti li Crkva?

> Svi tekstovi ovog autora

Objavljeno u: REFLEKSIJA
Oznake: ćaci, deca, Hans Kristijan Andersen, Jelena Jorgačević, policija, Refleksija, škola

Drago Pilsel Follow

Born in 1962 in Buenos Aires, Argentina. Lives in Zagreb, Croatia. Journalist and Theologian. Married. d.pilsel@zamir.net

Drago Pilsel @dragopilsel ·

21 Aug

Vlada milijunaša: Trump je u svoju administraciju imenovao 57 osoba čije bogatstvo premašuje 100 milijuna dolara. Američki se predsjednik okružio investicijskim bankarima i poslovnim ljudima koji su stekli golemo bogatstvo. Čista plutokracija.