Pod težinom senki

Dana 26. jula 1875. godine, u švajcarskom selu na obali Bodenskog jezera, siromašni protestantski sveštenik Pol i njegova supruga Emili, domaćica duboko zainteresovana za onostrano, dobijaju sina Karla Gustava, prvo preživelo dete nakon dve mrtvorođene bebe i dečaka koji je živeo tek nekoliko dana.

Deset godina kasnije, u jesen 1885. godine, u primorskom gradiću Bornmut u južnoj Engleskoj, škotski pisac Robert Luis Stivenson sanja košmar koji mu konačno razbistrava zaplet novog romana. Piše kao obuzet, rukopis završava za nekoliko nedelja i strastveno ga čita svojoj supruzi i njenom sinu. Ona je u početku škrta na rečima, ali kada konačno izgovori šta misli, Stivenson izlazi iz sobe duboko razočaran. Naime, po njenom sudu, alegorija je promašena i pretvorena u ”veličanstven komad senzacionalizma”. Stivenson joj veruje. Baca rukopis u vatru i počinje ispočetka. Posle tri dana stvaralačke groznice, u rukama drži ”Čudni slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda”.

Četiri godine potom, takođe u puritanskoj Engleskoj, pred sablažnjenim čitaocima našla se ”Slika Dorijana Greja”, još jedan besmrtni roman gotske književnosti, koji će, nažalost, poslužiti i kao dokazni materijal za ”veliku nepristojnost” svog autora, Oskara Vajlda.

Šta, osim izvanrednog talenta i epohe u kojoj su stvarali, povezuje K. G. Junga, R. L. Stivensona i O. Vajlda? I Stivensonov i Vajldov roman, baš kao i Jungov psihološki koncept Senke i Persone, počivaju na istoj premisi: svaki čovek nosi u sebi svetlu i ”tamnu” stranu – one aspekte sebe koje svest odbacuje kao neprihvatljive, inferiorne ili nemoralne. Prema Jungu, odabir ovih potisnutih, nepriznatih strana ličnosti prolazi kroz rešeto porodičnog i društvenog pritiska, normi i zahteva kulture. Ta kulturna senka, kao širi okvir, usmerava nas u poimanju dozvoljenog i poželjnog kroz obrazovanje, medije, umetnost i religiju.

Ukoliko pojedinac nastavi da veruje da je, recimo, samo dobar, pristojan i pametan, da je samo on u pravu i da predstavlja suštu vrlinu i suzdržljivost (pa još u superlativu), prva posledica je ta da će ostati necelovit.

Drugo, energiju koju troši na potiskivanje sadržaja senke mogao bi upotrebiti daleko bolje; ovako lišava sebe inspiracije, mogućnosti promene i, na kraju, istine.

Zatim počinje da projektuje svoje potisnute sadržaje na druge, što direktno truje odnose. Ako je takav pojedinac još i na položaju moći, sa kog može da ”sudi” drugima i utiče na njihove živote po sopstvenom neupitnom sudu i pravedničkom gnevu, posledice postaju drastične. Ti ”psihološki naivni” (a nimalo naivni) moćnici reagovaće odbrambeno pri svakom suočavanju – bilo zato što neko drugi u većoj meri poseduje njihove zakržljale kvalitete ili nešto drugo što bi i sami želeli da imaju, bilo da to suočavanje dođe na neki drugi način. Oni će uporno insistirati na svojoj samoispravnosti, predstavljajući se pritom kao žrtve ili kao neko ko je objektivno iznad situacije, pa maše mačem za veće dobro.

Kako to Stivenson briljantno opisuje, život dr Džekila je gotovo uvek bio život napora, vrline i suzdržljivosti; bio je uzoran, iz dobre kuće, i duboko se stideo svojih užitaka. Zato se odlučuje na eksperiment: da do kraja razdvoji ”dobrog sebe”, doktora Džekila, i ”zlog sebe”, mister Hajda, u zasebne ličnosti.

”Govorio sam si da, kad bi se svaki od njih mogao smjestiti u zasebnu osobnost, život bi se oslobodio svega što je nepodnošljivo – ‘nepravednik’ bi oslobođen težnji da bude dobar mogao ići svojim putem slobodan od osjećaja kajanja koje karakterizira njegova brata

blizanca ‘pravednika’, a ‘pravednik’ bi mogao ustrajno i pouzdano ići svojim putem moralne ispravnosti čineći dobra djela u kojima bi nalazio zadovoljstvo, i ne bi ga više ono tuđe zlo izvrgavalo sramoti i kajanju. Prokletstvo ljudskog roda je to što su ti polarizirani

blizanci, ta dva snopa tako čvrsto vezana jedan uz drugi da se u napaćenoj utrobi svijesti moraju neprestano boriti” (prevod Kristina Vlašić).

Znamo kako se Stivensonova knjiga završava – ubistvom i samoubistvom. S druge strane, Dorijan Grej živi ”grešni život”, moleći se da njegov portret snosi ”teret njegovih dana”, a da njegovo lice sačuva sjaj večne mladosti.

Ovde imamo ”bludnika” koji po svaku cenu želi da pred svetom zadrži anđeosko lice. I ovaj se roman završava ubistvom i samoubistvom, što može da se tumači – a postmodernizam nam je dao pravo da učitavamo značenja čak i ako autor na njih nije mislio – kao uništavanje i sebe i drugog zbog laži, odnosno licemerja. To je zapravo nemogućnost da se uskladimo sa stvarnom slikom o sebi i opsesivna potreba da u tuđim očima ostanemo savršeni. ”Možda je i to važno radi višeg dobra, radi institucije koju predstavljamo…”, zavarava se tako neki savremeni Dorijan Grej.

Ali, šta se dešava kada su u pitanju ljudi iz crkava i verskih zajednica? Opasnost od takvog skrivanja Senke prestaje da bude isključivo lični problem i postaje sistemski.

Kada se podilazi idealizovanoj Personi, kada se ona održava po svaku cenu i kada se neguje slika o moralnoj nepogrešivosti sopstvene grupe – koju ipak čine samo ljudi od krvi i mesa – institucionalna Senka postaje sve gušća. Zloupotreba moći, neosetljivost za ranjive i odbačene, svođenje univerzalnog na puko partikularno, odsustvo razgovora, žmurenje na nepravde i zločine svojih… Sve to nesmetano opstaje i buja u mraku, dok se na sav glas govori o dobru, ljubavi…

Jedan pravednik, dr Džekil, koji misli da je nepogrešiv, u gnevu projektuje ”zli svet” na sve oko sebe – bilo da su to pripadnici drugih nacija ili verskih zajednica, mediji, sekularno društvo, manjine… A  Hajd mu je na ramenu. Drugi pravednik, onaj koji krije svoj portret u podrumu, ne može da izusti ”oprostite”, ne može da prizna grešku. On vodi dvostruki život, postajući sve ljući i neautentičniji pod svojom lepom maskom.

Možda bi sve naše molitve mogle da zazvuče malo više sokratovski (i aurelijevski) – ne da drugi uvide (našu) istinu, već Bože, daj nam samorefleksije, snage da pogled u sebe izdržimo i hrabrost da se nakon toga promenimo.

MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN HR8923600001102715720 (SWIFT/BIC: ZABAHR2X za uplate iz inozemstva) ILI PREKO PAYPAL-A. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

    •  In Memoriam: Dule Vujošević (1959 – 2026) 
    •  Teofil i malecki ljudski stvorovi
    •  Znamo mi ko ste, a znate li to vi?
    •  Govor mržnje je svuda, a gde su Crkve
    •  Šta govori slučaj Zavadlav
    •  Šta ako Srbija nije polarizovano društvo
    •  Nema neutralnih, nema posmatrača
    •  Šta smo naučili od studenata
    •  Studentski protesti: ćuti li Crkva?
    •  Pošto dete, a pošto čovek

> Svi tekstovi ovog autora