Jahači vesele apokalipse

Kad bi neko sa Marsa ili ledene Aljaske pao u malenu, napaćenu Srbiju, a prvu ispomoć zatražio od prestonične štampe i medija sa nacionalnom frekvencijom,  nametnuo bi mu se utisak da se našao u nekoj autističnoj zemlji Dembeliji. Na sve strane se cupka i đuska, razgaljene turbo-folkerke poručuju ”jači smo od sudbine”, ružičaste grand-parade i reality programi se smenjuju od jutra do sutra, a između se udenu neke tobož političke debate u stilu ”ne damo Kosovo”. I naravno, po stoti put reprize ”Bele lađe” u kojoj klovnovski tajkun Šojić pokazuje da od njegovog jezičkog tumaranja javna politička kultura nije odmakla ni za jotu.

 

Mimo toga, ali u potpunoj zavetrini i na beznadežnoj margini, nalazi se polje kulturnih događaja i autentičnih vrednosti. No kad nešto od toga stigne u medije, zbog opšteg sloma kulturnih standarda i gubitka profesionalnosti, ono što je zaista vredno izgubi se u gomili banalnosti, osrednjosti i kulturnog smeća. Sve tanji sloj čitalaca, pozorišnih i muzičkih posetilaca jedva može da se snađe u informatičkom šumu, jer, često je teško doznati šta je objavljeno, ko je izdavač, gde se to može pronaći.

 

Jezik brojki je teško povezati sa vrednosnim vrhom ponude, ali u 2013. objavljeno je oko 3.500 novih knjiga, od kojih barem nekoliko stotina zaslužuje ozbiljniju pažnju. Ali kako se u tome snaći kad u štampi i medijima povlašćeno mesto imaju knjige tv-voditeljki, posetiteljki čuvenih dunavskih splavova, samuraja asfalta (droga i hekleri).

Priličan broj viđenijih kulturnih stvaralaca otisnuo se niz reku ovog kulturnog nesporazuma (daj šta daš), koriste nacionalističku retoriku koja ušima plebsa najviše godi, ima mišljenje o svemu, ako se to može zvati mišljenjem a ne besomučnom upotrebom ispražnjenih floskula

 

Godišnje se priredi 931 festival svega i svačega, ali zato jedinstven Festival autorskog filma u Beogradu gotovo da je prećutan, jer novinari više vole da negde gostuju, o trošku domaćina naravno. Izgovor nije ubedljiv, stigla sirotinja, snađi se ako možeš.

 

Priličan broj viđenijih kulturnih stvaralaca otisnuo se niz reku ovog kulturnog nesporazuma (daj šta daš), koriste nacionalističku retoriku koja ušima plebsa najviše godi, ima mišljenje o svemu, ako se to može zvati mišljenjem a ne besomučnom upotrebom ispražnjenih floskula.

 

Izbor zanimljivih likova koje bi genijalni Rable svrstao u čuvenu vrstu ”vejača ovejane suštine” golem je, ali iz ponude istaknutih jahača vesele apokalipse izdvajam samo dva, jer su oni u protekloj godini iznikli u osobene junake naše nevesele sokolane.

 

Početkom kalendarske godine krenula je besomučna marketinška kampanja (u klasičnom obliku ratovanja to se zvalo artiljerijska priprema) oko tv-projekta ”Ravna gora”. Glumac narodnjačkog repertoara, igrao u partizanskim filmovima koji mu sada odjednom razaraju dušu, ohrabren uspehom tv-serije ”Selo gori, a baba se češlja”, Radoš Bajić je rešio da pokrene lavinu prikrivenih istina o ”prvom gerilcu porobljene Evrope”.

 

Šest decenija od kraja Druge svetske vojne, posle desetina knjiga o đeneralu Draži, drugu Charlesa de Gaullea na vojnoj akademiji (neprovjerena glasina što bi rekao jedan domaći mudrac), ponovo se podgreva kafanska retorika (kao posle treće ture lošeg pića) da je Đeneral izdan od savezničkih sila (ponajpre Churchilla), a da je, nepravedno, pobedu odneo bravar koji se navodno našao u Kolubarskoj bitki nasuprot srpskoj armiji (!).

Posle prve episode tv-trilogije ”Ravna gora” oglasila su se dva poznata imena iz sastava SANU, koja su slavodobitno izjavila da je došlo vreme da Draža Mihailović dobije punu satisfakciju, premda u ovoj prvoj epizodi od njega ni traga ni glasa. Kako oni to znaju unapred

 

Posle prve episode tv-trilogije ”Ravna gora” oglasila su se dva poznata imena iz sastava SANU, koja su slavodobitno izjavila da je došlo vreme da Draža Mihailović dobije punu satisfakciju, premda u ovoj prvoj epizodi od njega ni traga ni glasa. Kako oni to znaju unapred!

 

I pre nego što se D. M. pojavio bradom i glavom tek u 4. epizodi, svi viđeniji glumci iz ove serije su papagajski ponavljali, na izdašno razdrljenim stranicama beogradskih tabloida, kako je serija zasnovana na autentičnim istorijskim istraživanjima (Radoš ih obavio!), kako će se odsad istorija drugačije pisati. Da nije tužno, bilo bi mnogo smešno.

 

No ostavimo sve to po strani. Prošla je i sedma epizoda serije, domet u dramaturškom smislu ispod osrednjeg, velika gnjavaža i diletantsko nesnalaženje, dosadno dozlaboga. U mojoj porodici koja je pripadala istorijski poraženoj buržoaziji (bez četničkog učešća) niko nije gledao seriju posle prvih gnjavatorskih epizoda. A javnost je utihnula. Valjda niko nije očekivao nešto ozbiljno. Ili uzimaju istorijsku distancu.

 

Zanimljivo je da zvanični tv-kritičari (proređeni i isprepadani) nisu ni pisnuli, čekajući 30. epizodu da kažu svoj istorijski sud. Vrlo promućurno, jer ko zna šta im se može dogoditi kad je na čelu države osoba koja nosi zvanje četničkog vojvode (makar iz Šešeljeve ruke).

Zanimljivo je da zvanični tv-kritičari (proređeni i isprepadani) nisu ni pisnuli, čekajući 30. epizodu da kažu svoj istorijski sud. Vrlo promućurno, jer ko zna šta im se može dogoditi kad je na čelu države osoba koja nosi zvanje četničkog vojvode (makar iz Šešeljeve ruke)

 

No dok se R. B. zapleo kao pile u kučine, jedan drugi Radoš je u punom jurišničkom zamahu.  Profesor srpske istorije 19. veka, autor više knjiga (jedina zapaženija ima čudan naslov ”Angažovana historija”, da se zna o kakvoj nauci je reč), Radoš Ljušić je tačno pre godinu dana došao na čelo izdavačke kuće Službeni glasnik, kao član većinske stranke SNS.

 

Nekoliko godina ranije R. Lj. bio je postavljen za direktora i glavnog urednika Zavoda za udžbenike, ali tada kao član partije koja je imala većinu u vlasti. Čovek zna kako i gde da se smesti. Nije tada izdržao ni puni mandat, najuren je pod nerazjašnjenim okolnostima, pominjani su neki honorari koje je isplaćivao sam sebi (sve je mutno u nama i van nas, draga moja Beatriče!).

 

A i pre ove mutne afere u pomenutom Zavodu, bard srpske nacionalističke misli proslavio se na stranicama uglednog nedeljnika, jer je sa čuvenim autorom Memoranduma, akademikom Krestićem, vodio višenedeljnu polemiku najprostačkijeg nivoa o tome kakve su usluge činili jedan drugome, a opet, R. LJ. posle svega nije stigao do zvanja akademika, što mu je bilo obećano!

 

I onda ovaj jahač nesrećne balkanske apokalipse preuzima jednu od najboljih izdavačkih kuća na Balkanu i, ekspresno, najuri 5, 6 izvanrednih urednika, preteći nekima od njih sudskim procesima! Tokom cele godine R. LJ. bojovnički grmi protiv najurenih, a izdavački plan kuće približio se ništici. To je jedan od najvećih lomova u istoriji izdavačkih poslova, od Karađorđa naovamo. Ovih dana nekoliko istaknutih autora otkrilo je da im je po direktorovom nalogu upućen ugovor da dozvole pretvaranje neprodatih knjiga u rezanu hartiju, jer ovaj nesrećnik ne zna kakvo je blago imati na lageru knjige koje nisu brzi, petparački hitovi, jer pripadaju zvezdanim časovima čovečanstva, da se izrazim starinski (Zweigova sintagma).

 

Ova dva Radoša su među junacima prethodne godine. Kakva kulturna politika, takvi i junaci. Neko pakostan bi rekao, po onoj narodnoj: dva Radoša ubiše Miloša! Ubistva nema, ali ove rane lečićemo dugo.

    •  Kao hodač po žici u cirkusu
    •  Potemkinova unučad
    •  Fest, bez padanja u nesvest
    •  Opelo multikulturalnosti
    •  Vek Milene Dravić
    •  Eros i muka čitanja
    •  Corax nesalomivi
    •  Sto godina izdaje
    •  Decenije nesanice
    •  Wagner u CineplexX-u

> Svi tekstovi ovog autora