autograf.hr

novinarstvo s potpisom

 
Ukrajina zastava

UKRAJINA ČIM PRIJE U EUROPSKU UNIJU!!

EU zastava

Odlazak ”oca nacije”

AUTOR: Filip David / 25.05.2014.

Upravo u vreme kada je Srbiju i susedne države zahvatilo nevreme kakvo se ne pamti, obilne kiše koje su dovele do katastrofalnih poplava, umro je u dubokoj starosti Dobrica Ćosić, pisac, ”otac nacije”, kako su ga često nazivali. Uz njegovo ime još za života, a i povodom smrti spominjani su epiteti kao ”div među piscima”, ”srpski Tolstoj”, a jedan od njegovih prijatelja, savremeni pesnik, napisao je kako ”ima duboke simbolike i u tome što se njegova smrt poklopila sa najnovijom kataklizmom Srbije koju je opevao”.

 

Iako postoji poslovica ”O mrtvima samo najlepše”, ne može se prećutati, niti treba, ona mračna, važna uloga koju je Dobrica Čosić odigrao u savremenoj srpskoj istoriji. Ovaj pisac koji je bio u stalnom dosluhu i sa visokom politikom, isprva kao Titov miljenik, komunista, potom rankovićevac, predvodnik nacionalne inteligencije, blizak Miloševiću, jedno vreme i predsednik SR Jugoslavije, najbolje oličava različite faze kroz koje je Srbija, u Jugoslaviji i posle raspada Jugoslavije, prolazila.

Stavljajući ovog trenutka na stranu ocenu njegovog književnog stvaralaštva, koje je svoju popularnost (…) dobijalo pre svega kao tobožnja istorijska istina o patnjama i stradanjima srpskog naroda, ostaje njegov javni i publicistički rad, njegove dnevničke knjige u kojima se na jedan direktan način izlaže suština srpskog nacionalnog pitanja koje je sa godinama svoga autora i stvaranjem nove srpske države dobijalo na gorčini, opasnom političkom autizmu i izlivima mržnje prema susedima

 

Iz njegovog šinjela izašli su neki od glavnih protagonista mračnog perioda raspada Jugoslavije: Rašković, Karadžić, Mladić. Za sve njih Dobrica je bio vrhunski autoritet, savetnik, učitelj, neko uvek prisutan na sceni ili iza scene u rešavanju ”srpskog nacionalnog pitanja”.

 

Stavljajući ovog trenutka na stranu ocenu njegovog književnog stvaralaštva koje je svoju popularnost, ali i predimenzioniranu umetničku vrednost, dobijalo pre svega kao tobožnja istorijska istina o patnjama i stradanjima srpskog naroda, ostaje njegov javni i publicistički rad, njegove dnevničke knjige u kojima se na jedan direktan način izlaže suština srpskog nacionalnog pitanja koje je sa godinama svoga autora i stvaranjem nove srpske države dobijalo na gorčini, opasnom političkom autizmu i izlivima mržnje prema susedima.

 

Crnogorcima je crnogorstvo, prema Ćosićevom ubeđenju, ”Kominterna odredila kao nacionalni identitet”, a ono, ”kao srpski problem muti nam civilizacijske energije i stupanje u višu razvojnu fazu”. ”Crnogorstvo je danas najžešći i najbolniji izraz antisrpstva. Ti prevernici i otpadnici, crnogorski, ustaški mrze Srbe.” Crna Gora je ”strahovito primitivna zemlja i narod neradan”.

 

Za Makedoniju i Makedonce takođe ima samo reći prezira i mračne budućnosti: U svojim dnevnicima predviđa brzu propast Makedonije: ”Skoplje će najdalje za deset godina biti glavni grad Albanaca…Ta srpsko-kominternovska tvorevina se neminovno raspada. Ne žalim je. Bila je antisrpska i u titoizmu…Na lažima stvorena makedonska nacija, morala je da se raspadne pred silinom albanske volje da stvori svoju ‘Veliku Albaniju”’.

Istorija i vreme daće konačan zaključak o liku i delu Dobrice Ćosića. Ali iz sadašnje perspektive gledano on je ličnost koja je svojom retorikom i uticajem samo uvećavala razlike i nesporazume. U susednim državama ime Dobrice Ćosića vezuje se za najgori period u međusobnim odnosima, za vreme razdora, zločina, sveukupne tragedije u kojoj Dobrica ni najmanje nije nevini posmatrač

 

Za Albance piše kako su varvari, ”civilizacijski ološ”, a Americi želi što pre propast, bilo nekom prirodnom katastrofom ili da je neko (Rusi?) gađa atomskim oružjem. Ovoj staračkoj mrzovolji koja se pretvara u neskrivenu mržnju, nema suzdržavanja, nema ograničenja.

 

Istovremeno pronalazi razumevanje i za najgore zločine: ”Srpski ratni zločin u Srebrenici je osveta za muslimanske zločine u Podrinju. Osveta se ne pravda, ali mora da se istinito tumači. Da se desetostruko ne uvećava. Nisu li Srbi bili primorani na svirepost? U verskim i građanskim ratovima svirepost je zakonita… mi smo dobar svet. Činimo zla kada moramo i kada nas obmanu da je to sa nekom svrhom. Mi ne mrzimo iz strasti kao Hrvati; ni iz ubeđenja kao Nemci; ni iz podmukle inferiornosti kao Albanci.”

 

Nezadovoljan što se njegove nacionalističke fantazije ne ispunjavaju željenom brzinom, svoje ogorčenje okreće i prema sopstvenom narodu: Pored hvalospeva Ćosić o Srbima piše i ovo: ”To je narod očajnika, lopova, lenština, prostaka, nemoćnika koji životare i čekaju gore…Biće potrebno nekoliko decenija da se ovaj lenji, primitivni, iskvareni narod pretopi u radan, prosvećen i građanski odgovoran narod.”

 

Bilo da se nalazio uz samu vlast, bilo kao predvodnik nacionalističke opozicije ili u samom vrhu vlasti, Čosićev uticaj bio je veliki. Veliki uticaj znači da je imao i veliku odgovornost. U delima Dobrice Ćosića, posebno onim dnevničkim i publicističkim, ogleda se jedna svađalačka, mrziteljska Srbija, u mnogoćemu antievropska i patrijarhalna, koja kao da je greškom zakoračila u novo doba.

Sa njegovim odlaskom završava se jedna tragična epoha u istoriji Balkana. Priča o Dobrici Ćosiću jeste priča o zloupotrebljenom uticaju i moći, o velikoj odgovornosti intelektualaca za počinjene zločine

 

Istorija i vreme daće konačan zaključak o liku i delu Dobrice Ćosića. Ali iz sadašnje perspektive gledano on je ličnost koja je svojom retorikom i uticajem samo uvećavala razlike i nesporazume. U susednim državama ime Dobrice Ćosića vezuje se za najgori period u međusobnim odnosima, za vreme razdora, zločina, sveukupne tragedije u kojoj Dobrica ni najmanje nije nevini posmatrač.

 

Sa njegovim odlaskom završava se jedna tragična epoha u istoriji Balkana. Priča o Dobrici Ćosiću jeste priča o zloupotrebljenom uticaju i moći, o velikoj odgovornosti intelektualaca za počinjene zločine.

 

Jedan od najumnijih Srba, arhitekta svetskog glasa i sjajan pisac Bogdan Bogdanović dalekovidno je napisao još 1991. godine: ”Jer ako je neko na sebe uzeo ulogu ‘oca nacije’, i učitelja, pa je svoju decu poučio kako da postanu najomraženija i najbednija nacija na svetu, taj ne samo da nije dobar otac i dobar učitelj no je samo ružan san, privid, prikaza, prizrak, duh, zao duh. A ako je tako, zašto ne bi bilo tako, onda mu ostaje još da nas novom navalom svojih zveketavih reći pouči kako ćemo na kraju i sebe same omrznuti i popljuvati. A koliko se razabiram u stranputice njegove htonijske duše, ni taj nam klimaks drame neće biti uskraćen.”

 

Ovome se, kao zaključku, nema šta dodati.

Još tekstova ovog autora:

     Srbija se raspada
     Filozofija bede
     Tamni vilajet
     Oči straha
     Spasavanje Kapetana Dragana
     Patriotizam i siromaštvo
     Sretna nova!
     Dvadeset i jednu godinu posle
     Balkanska rapsodija
     Osveta loših đaka

> Svi tekstovi ovog autora
  • DNEVNI TWEEt DRAGE PILSELA

  • MOLIMO VAS DA PODRŽITE AUTOGRAF UPLATOM PREKO PAYPAL-A:
  • ARHIVA – VRIJEME SUODGOVORNOSTI

    ARHIVA – VRIJEME SUODGOVORNOSTI

    VRIJEME SUODGOVORNOSTI – ostale emisije

     

  • vrijeme i suodgovornosti

  • Facebook

  • Donacije

  • Cigle

  • ekumena

  • javni servis

  • prometej

  • povratak adolfa pilsela

  • u što vijerujemo

  • fraktura 1