Oslobađanje ”Zvezde”

U kultnom filmu Slobodana Šijana i Duška Kovačevića ”Maratonci trče počasni krug” ima ona scena kad klinci, nagrađeni nekom sićom, jure kroz varošicu i viču: Ponovo radi bioskop! U današnjem osetljivom trenutku, kad sve u kulturnom i društvenom polju deluje uzdrmano i sklono osipanju, teško je bilo očekivati da neki događaj može da se izdvoji.

 

Mesecima traje štrajk sedam hiljada advokata koji je blokirao srpsko pravosuđe (ministar, miljenik Malog i Velikog, ne odstupa), traje štrajk prosvetnih radnika (sa minimalnim održavanjem nastave), štrajk zdravstvenog osoblja (sem u urgentnim slučajevima), legendarni Filozofski fakultet je poduže blokiran jer se dekanat nateže oko nekih minornih zahteva pobunjenih studenata (zaplašujući javnost da će uskoro morati policija da, nedajbože, interveniše).

 

I unutar svega toga nešto što nije štrajk ili blokada, već pozitivna akcija. Grupa mladih filmskih autora i studenata provalila je u poodavno zaključan bioskop ”Zvezda”, odmah preko puta Gradske skupštine, na Terazijama, preduzela akciju čišćenja i deratizacije i pokazala da ”ponovo radi bioskop”!

I unutar svega toga nešto što nije štrajk ili blokada, već pozitivna akcija. Grupa mladih filmskih autora i studenata provalila je u poodavno zaključan bioskop ”Zvezda”, odmah preko puta Gradske skupštine, na Terazijama, preduzela akciju čišćenja i deratizacije i pokazala da ”ponovo radi bioskop”! U obilju depresivnih događanja ova akcija pod naslovom ”Pokret za okupaciju bioskopa” digla je na noge celokupnu kulturnu javnost

 

U obilju depresivnih događanja ova akcija pod naslovom ”Pokret za okupaciju bioskopa” digla je na noge celokupnu kulturnu javnost. Posle sedam godina zatvaranja očiju pred gangsterskom privatizacijom 14 beogradskih bioskopa (izvedenom voljom ondašnjih gradskih vlasti, sa udelom u deobi plena) dugo zakatančen nekadašnji bioskop ”Zvezda” osvojen je i sada se tamo održava neprekidni filmski festival.

 

Proteklih dana podrška pristiže sa svih strana. To je zasad sve na golim rečima. Što će reći: niko nema hrabrosti da zaviri u papire koje je potpisao tajkun (u međuvremenu odležao na robiji, vratio deo pljačke, ali od toga za kulturu nikakve vajde). Pomenuti (iz ondašnjeg Dinkićevog štaba) nije ispunio najvažniji uslov: dve godine produžetka bioskopske delatnosti, dovoljno da mu se oduzmu stečena prava i da se gradu vrate bioskopi.

 

Barem četiri koja su između dva rata gradili bogati Beograđani: ”Zvezda” (nekadašnji ”Koloseum”), ”20 oktobar” (nekadašnji ”Luksor”), ”Jadran” i ”Balkan” ne sa namerom da se tamo danas usele kockarnice i striptiz barovi. Sadašnja retorička podrška mladim filmskim entuzijastima je opasna, jer se izgleda čeka zamor ljudskog materijala. A traži se da se samo pogledaju ugovori i reši stvar za 2 minuta. Ima li hrabrih u kovitlacu serijskih pljački i korupcije?

 

Pošto sam u nekoliko navrata već doticao ovu kriminalnu privatizaciju (pred zakonom i u medijima neprestano se pominju 24 sporne privatizacije, ali se ništa ne pokreće sa mrtve tačke, pogađate zašto!), ovde moram da dodam neka podrobnija objašnjenja.

 

Posle rata stvoreno je javno preduzeće ”Beograd film” sa zadatkom da brine o prikazivanju filmova u glavnom gradu. Negde početkom šezdesetih u Beogradu je bilo četrdesetak bioskopa, ali se desetak godina kasnije ova brojka istopila: otpali su neki bioskopi po lokalnim i vojnim domovima kulture. U međuvremenu je filmski medij doživeo nekoliko tehnoloških revolucija (unapređenja), ali se ništa bitno nije ulagalo u prestonične bioskope, tako da je njihova tehnička baza ostala na nivou pre uvođenja sinemaskopa, stereo-ozvučenja, nove digitalne tehnologije.

Posle sedam godina zatvaranja očiju pred gangsterskom privatizacijom 14 beogradskih bioskopa (izvedenom voljom ondašnjih gradskih vlasti, sa udelom u deobi plena) dugo zakatančen nekadašnji bioskop ”Zvezda” osvojen je i sada se tamo održava neprekidni filmski festival

 

Uz ogromno osiromašenje radnog naroda, naraslu pirateriju video-izdanja u uličnoj ponudi (najnoviji holivudski hit i danas se u Knez Mihajlovoj može kupiti za dva evra!) bioskopi su propadali i samo se čekalo kad će biti, smišljenom akcijom lokalnih dilbera, prodati kao staro gvožđe. A iza ugla su čekali tajkuni, nafatirani novom tranzicijskom pljačkom, da te prostore pretvore u kockarnice i striptiz barove.

 

U trenutku kad je gradska skupština predala mrežu od 14 bioskopa Agenciji za nekretnine, sedam bioskopa je već bilo zakatančeno i prepušteno olimpijadi miševa i bubašvaba, a sedam je bilo na izdisaju – jer malo ko je imao volje da gleda filmove u uslovima provincijskih domova kulture od pre pola veka.

 

Gradska uprava je krajem 2007. prodala mrežu od 14 bioskopa novokomponovanom tajkunu Nikoli Đivanoviću za 9,3 miliona evra, a ovaj je trostruko naplatio ovu investiciju već prvom transakcijom nekom tranzicijskom moćniku. Odmah po objavljivanju ovog skandaloznog čina (podvlačim: ”Beograd film” nije bio vlasnik bioskopa, već samo onaj ko održava ovo javno dobro) napisao sam dva oštra komentara podvlačeći da je diletantizam gradske uprave verovatno potpomognuta vladajućom koruptivnom tehnikom koja se nazivala ”deset odsto”.

 

U julu sledeće godine zazvonio mi je telefon i javio mi se pomenuti Đivanović. Pozvao me je na kafu i konsultaciju. Najpre sam mislio da odbacim svaku mogućnost susreta, ali, na drugoj strani, kopkalo me je da vidim ”licem u lice” ovog junaka nove mafijaške estrade. Otišao sam u kancelarije novog vlasnika ”Beograd filma” (ovih dana sam iz njegove nekadašnje fotelje dao intervju pred kamerama ovog Pokreta!), dočekao me je mlad čovek prepoznatljivog nastupa (glavni junaci sličnih marifetluka, tandem Kolesar – Janjušević, već su prošetali kroz medije, prošli tobož neke istražne radnje i – od toga ništa!)

 

Ponudio me je kafom, pored njega je bio neki njegov saradnik (znao sam ga kao zalutalog u svakom pogledu). Rekao mi je NĐ da je čitao moje komentare, da se na mene ne ljuti (čuj, kakvo milosrđe!). Rekao mi je da je sve bilo legalno.

Uz ogromno osiromašenje radnog naroda, naraslu pirateriju video-izdanja u uličnoj ponudi (najnoviji holivudski hit i danas se u Knez Mihajlovoj može kupiti za dva evra!) bioskopi su propadali i samo se čekalo kad će biti, smišljenom akcijom lokalnih dilbera, prodati kao staro gvožđe. A iza ugla su čekali tajkuni, nafatirani novom tranzicijskom pljačkom, da te prostore pretvore u kockarnice i striptiz barove

 

Zamolio sam ga da mi pokaže ugovor sa Agencijom. Nema problema, reče i predade mi snop papira. Bilo je tamo stavki koje nisam ni pokušao da razaznam, ali sam našao ključnu – preuzeo je obavezu da u funkciji održi do tada aktivne bioskope – rok: dve godine.

 

Kad sam ga zapitao da li će voditi računa o ovoj obavezi, nadmoćno se nasmejao. Zar mislite da sam ja budala? Nisam otvarao akademski spor da li je budala ili bandit, ali sam mu skrenuo pažnju da sud lako može da proceni narušavanje ove stavke i vrati nekretnine pređašnjem vlasniku, gradu. Dasa se nadmoćno osmehnuo: koji sud! Mnogo je bolje znao kako se naše klimavo pravosuđe drži pred ovim mahinacijama. Kraj razgovora.

 

Pre toga mi je ipak rekao da je smislio dobitničku varijantu: ponudiće jednom uglednom filmskom reditelju da jedno vreme vodi bioskop ”Balkan” kako on smatra da može. Ne znam da li je u tom trenutku već imao u rukavu ime Darka Bajića, vlasnika međunarodne firme Magic Line.

 

Uglavnom, već na jesen svečano je ”Balkan” proglašen art-bioskopom za autorske filmove, naša lakoverna filmska javnost, koja do tog trenutka nije pisnula, progutala je udicu, uz veliku medijsku pompu krenuo je bioskop sa Bajićevim propalim spektaklom ”Na lepom plavom Dunavu” i još ponekim filmom, ispred bioskopa otvoren je, po uzoru na Hollywood, Bulevar sumraka sa nekoliko imena uglednih filmskih ljudi ispod staklene ploče. Godinu dana kasnije zatvara se ”Balkan”, a kad prođete pored i potražite one ploče, jad: uništena su i razbijena znamenja naših velikana.

 

I dalje bez ikakvog protesta u javnosti Đivanović je preostale bioskope ”deponovao” na neke fiktivne firme, u decembru 2010. je prodao još četiri bioskopa, a onda je uhapšen marta 2011.

 

Optužnica, smešna, kao ona čuvena iz američkog pravosuđa kad su Al Capone i Bugsy Siegel bili tuženi zbog neplaćanja poreza. Đivanoviću je kazna od tri godine smanjena na dve, nagodio se sa Tužilaštvom da državi isplati 3,1 milion evra. Nešto od toga je vratio, ali naša kultura od toga nije dobila ne cent. Od robijanja Đivanovićevog nismo imali nikakve vajde, jer ostaje ono kapitalno pitanje: može li deo bioskopa da se vrati radnom narodu?

I tu je sada velika opasnost. Sve je to razrađena retorika, ali ako se ne pokrenu institucije i ne preseče stvar (…), energija mladih se troši iz dana u dan. Bio sam kod njih, govorio pred njihovim kamerama, ponudio sam sve što mogu. Video sam da dolaze i stariji Beograđani, donose hranu (…) Iz razgovora sa onima koji vode ovu akciju video sam veliku zrelost: odbijaju ma kakvo svrstavanje pod neku partijsku zastavu, njih zanima samo da se održi bioskop koji je sedam godina bio zasut prašinom i otpadom

 

Sad se vraćamo u sadašnjost: mladi filmski ljudi, koje predvodi rediteljka nagrađivanog filma ”Neposlušni” Mina Đukić, od 21. novembra održava svakodnevni, pa i noćni program, uz veliku podršku medija (konačno su se probudili i otkrili tajkuna u našoj filmskoj sredini!) i velikog dela kulturne, pa i političke javnosti. Deklarativnu podršku im je dao, podsećam, gradski sekretar za kulturu (uz opasnu ogradu: da ipak vidimo šta piše u pravnim papirima, čovek još nije imao vremena!), ljudi iz Ministarstva kulture, Republički odbor za medije i kulturu, mnogi istaknuti filmski i kulturni radnici.

 

I tu je sada velika opasnost. Sve je to razrađena retorika, ali ako se ne pokrenu institucije i ne preseče stvar (vraćanje po ugovoru), energija mladih se troši iz dana u dan.

 

Bio sam kod njih, govorio pred njihovim kamerama, ponudio sam sve što mogu. Video sam da dolaze i stariji Beograđani, donose hranu, hrana im stiže iz obližnjih restorana gratis, sjajno. Neki građani prilažu novac!

 

Iz razgovora sa onima koji vode ovu akciju video sam veliku zrelost: odbijaju ma kakvo svrstavanje pod neku partijsku zastavu, njih zanima samo da se održi bioskop koji je sedam godina bio zasut prašinom i otpadom.

 

Kad sam ušao u sobu koja im služi kao osnovni štab, primetio sam u uglu plavokosu devojčicu koja na podu spava umotana u neko ćebe, ćilim, šta li! Rekoh domaćinima da ne možemo tu da razgovaramo da je ne probudimo (u drugim uglu, druga devojčica u snu!), a domaćini hladno rekoše: To je noćna smena, navikle su one.

 

Kad sam izašao na ulicu, udarile su mi suze na oči, jer me prizor one dece podsetio da se u mom domu tako spavalo u vreme bombardovanja Srbije 1999.

 

Ako današnja mladež mora da prolazi kroz ista iskušenja, a ne bude nikakvog pozitivnog ishoda, utonućemo konačno u civilizacijsku pomrčinu. A već se prilično smrknulo, kao u onoj fantastičnoj prozi Danila Kiša.

    •  Kao hodač po žici u cirkusu
    •  Potemkinova unučad
    •  Fest, bez padanja u nesvest
    •  Opelo multikulturalnosti
    •  Vek Milene Dravić
    •  Eros i muka čitanja
    •  Corax nesalomivi
    •  Sto godina izdaje
    •  Decenije nesanice
    •  Wagner u CineplexX-u

> Svi tekstovi ovog autora