Dica s kojom se igrate teško će vas izigrati

Kada smo prije petnaestak godina, sad već bivšu, vikendicu naslijedili od punice onda smo skoro svaki vikend u njoj pravili fešte.

Vikendica mala, društvo veliko, a ogromna ledina je vodila mrtvu trku s količinom naše međusobne dobre vibre. Gradele, u suvo, kuvano, pohano, sendviči, vino, pivo, travarica ili sok nisu bili nimalo važni. Šta se imalo, potaracalo se.

Jedino šta je bilo stameno je zajebancija do kosti. I niko nije osta pošteđen. Jedino čega nije bilo je ljutnja ili, ne daj bože, svađe. Svime sve potaman.

Različiti profili, afiniteti, zanimanja, obrazovanje, naravi su se ka livelom izjednačili i svi ali baš svi ka po komandi čim dođu udri u totalno otkačenje. Red smija, red spize, red pisme i tako do povratka u naš zajednički nadrkano isciđen grad.

Nakon prvog proljetnog mjeseca više nismo nikoga zvali, naši kumpanji su se sami pozivali. Već drugog mjeseca pitaju nas je li mogu sljedeći vikend sa sobom dovest svoju dicu. Ma vraga dicu to sve same pubertetlije.

Kako na glupa pitanja ne odgovaramo eto nama u subotu prve grupe teških maloljetnika. Najmlađa 14, a najstarija 15 i po. Roko od 15 je bija blaženi među djevojčicama. Njih šest poluživih, pomalo štufih, nenaspavanih od prošlonoćnog tuluma jedva se dogibalo do velikog stola za kojim komotno može sedit nas 16, a kad se stisnemo i puno više. Rekord je 26 živih duša.

Čim su seli matere su im donile tri velika bokala ladne Cedevite. Zajebale su se samo tako, to je bila mira jedva za dvoje. Bulje cure i onaj buzdo malo oko sebe i kao da se unisono pitaju: ”A u koju smo mi ovo vukojebinu došli?” i sve bijesno pogledavaju u svoje glupe starce koji su ih doveli u ovo mučilište. I bili su u pravu.

Tada im se ukazao Lucifer, to ka ja. Čim sam rekao: ”Ajmo, bando, mobitele na stol!” nastao je šok. Dakako jer bi se svi oni radije lišili live noge ili bubrega nego da im se neko samo približi njihovoj mobilnoj svetinji.

Kada sam im sve mobitele oteo i odnio na tajno misto nastala je opća panika. Samo sam zavikao: ”Ništa društvene mreže, idemo se družit”. Još veća je zavladala kada sam im naredio: ”Skidaj se u kupaći i za mnom”.

Ova jedna najmanja je plašljivo izgovorila kako se njoj ne da. A kad sam ovako debel, bradat, mrkog pogleda i kosat došao poviše nje još se više uvukla u sebe tako da sam je jedva vidio kad se priključila sad već postrojenoj omladinskoj brigadi.

Za to vrime njihovi starci i naši stari prijatelji su se lipo smistili i šutke gledaju ovu kazališnu predstavu.

”Bando, znate li šta je ovo?” upitao sam ih.

Bulje dica u štule i niko ni zuc. Čim sam na njima bez past napravio devet koraka, ovi su se zamalo pocipali ko će mi prvi za inat oborit rekord.

Naravno da im nisam spomenija kako sam do tada, dok nisan uvatija nogu, zamalo tri puta slomija obe ruke i jednom ključnu kost. Nisam lud da to priznam.

Počeli su padat u osam i po, a do 10 sati sam i dalje ostao na šampionskom postolju. Bili bi oni na štulama do ponoći da im nisam dao novu komandu.

”Ajmo sad na šetnju po konopu.”

U stvari debeloj traci razvučenoj između dva stabla. Tu je pokazni akrobata bija pape od male Ivane koji je bija pet kopalja bolji od mene. Šeta pape, a traka vibrira. Noge i ruke na sve strane, a stari i dalje na traci. Dica navijaju, a žene ga zajebavaju.

Nakon šta je bez past siša s trake opet pubertetlije zamalo do čupanja kosa ko će prvi na nju. Nije bilo druge poredao sam ih po abecednom redu. Mala Žana je proklela dan kad su joj njeni dali takvo ime.

Trese se traka, curice se kikoću, matere padaju od smija, a novu demejanu Cedevite su satrali skoro naiskap. Maleni guštaju, a ja ka najveći mulac među njima od sriće u sedmom nebu. Ivanin otac ponosno gleda kako oni ne vide načina da ga detroniziraju.

Tile su se i matere uključit u ovu igru, a kad ih je moja žena zamolila da me puste samog s njima, malo su se šticale, ali kad im je rekla da one njih imaju na raspolaganju cilo vrime, a da ovo njeno veliko dite, to ka ja, je napokon među svojim uzrastom, su popustile i pustile me da kolo vodim.

U podne je mater male Maje zavikala: ”Ruuuučaaak!!!”

Malo je falilo da je ne kamenujemo. Vidim da je vrag odnio šalu i komandiram: ”Bando, za mnom. Idemo sad ist! A nakon ručka nastavljamo. Imamo mi još sedam igara.”

Oduševljenju nije bilo kraja. Kasnije su nam rekli njihovi da im dica nikad do tada nisu brže progucala ručak. Sad su se svi oni sjatili poviše mog pjata i nestrpljivo gledaju kad ću više poist ti pohani batak.

Nakon šta san naredio: ”Bando, za mnom!” moji pačići strojevim korakom me prate do viseće kugle i čunjeva koje se treba rušit indirektno.

Matematičar Roko je skoro osvojio najviše punata da ga mala Merica slučajnim pogotkom nije pobijedila. Iza toga sam zatražio zasluženu pauzu. Oni me tužno gledaju i pitaju: ”A šta ćemo sad, šefe?”

Posjeo sam ih na livadu i kao sebi ravnima pitam da mi odgovore šta ih trenutno najviše muči. Budući sam stekao njihovo puno povjerenje, jer dica znaju pripoznat dite, oni su mi se iskreno otvorili.

Maju je najviše mučila ona glupača Lidija s trećeg kata koja je nije pozvala na njen rođendan i to samo zato šta je znala da je oni zgodni Toni bacija oko na nju, a ova to nije mogla podnit. Baš je koza.

Malu Žanu je mučila ona tuka Senjanovička koja joj je kontrolni iz matiše ocijenila s tri iako je znala da joj za zaključnu ocjenu fali samo ta četvorka. Odvratno.

Brankicu je nervirao oni ludi Žare koji joj je ispred svih ogadio novu veštu. Svinja jedna.

Roka je iz cipela izuo onaj kreten iz tjelesnog koji mu nije priznao tricu koja je njegovima trebala za pobjedu. Baš je kreten.

I sve smo ih mi ka prave prike slušali. I s tim njihovim nepremostivim problemima smo duboko suosjećali. Kako nećemo kad su to stvarno jebeni problemi!

Nakon ove crne problematike došli su na red šareni kolači koji su sve nas oraspoložili. Na graničare su totalno otkačili, na trule kobile poludili, a na pantomimu su zaključili da od ovoga bolje ne može.

Naravno da su falili. Balote su bile ZAKON. I to zakon zakona. Bezakonje je nastalo kad su se mirile balote od bulina. Ka pravi pošteni šerif uveja san red s metrom na kojeg niko nije imao prigovora.

Toliko smo guštali da smo svi priskočili tamo neku glupu večeru. Oko ponoći su ih matere posložile u potkrovlje. Cika, vika, smijeh, pisma se otegla do iza dva. Oni živi da ne mogu bit življi, a ja izdušija, skoro mrtav, ali sritan.

Ujutro su se onako olešeni spustili na doručak i polukrmeljavi pitaju: ”Šefe, a šta ćemo danas radit?”

”Danas ćemo oko kamina imat festival pisama. I to red vaših, a onda mi red naših pisama.”

Do ručka je rezultat bio izjednačen, a kad su im matere ka slavuji zapivale ”Hotel Kaliforniju” mladi desperadosi su aklamacijom priznali poraz. Naravno jer im je ta pisma koju su prvi put čuli totalni zakon.

Nakon ručka smo svi zajedno igrali ”Čovječe, ne ljuti se”. Jako su se ljutile na Žaru kad mu je kockica pokazala tri koliko mu je trebalo za pobjedu.

Predvečer je nastala opća panika jer se valjalo oprostit šta je njima bilo neoprostivo, a kada sam im vratio mobitele uzele su ih natrag, ali tugaljivo do boli. Malo su se oraspoložili kada sam na pitanje: ”Šefe, možemo li i sljedeći petak opet doći?” odgovorio: ”Naravno pod uvjetom da mi više ne govorite o svojim velikim problemima.”

”Šefe, šta ti je?! O kojim ti problemima govoriš?”

Kako se od ovog vikenda nisan oporavio sve do sljedećeg onda sam naredni prepustio komandu njihovim starcima. Igrali smo se svi i svi smo bili jedna velika razigrana dica.

Prvo smo igrali na balote ženske protiv muških, onda familije protiv ovih s drugim prezimenom, a najveća fešta radosti je nastala kad su nas mladi u pripetavanju potaracali. Mi smo se stariji radi poraza namusili više nego oni kad smo izjednačili.

I bila su ta dica u pravu jer njihovi veliki trenutno nepremostivi problemi mogu samo s malo njima posvećenog vremena kao rukom bit otklonjeni, a to da ga jebeš stvarno nije teško. Ako ne nađemo vrimena snaći će nas nevrime.

 

MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN ILI PREKO PAYPAL-A. MOŽETE NAZVATI BROJ 060 866 660 / Tel.: 0,49€ (3,75 kn); Mob: 0,67€ (5,05 kn) po pozivu (PDV uključen) ILI POŠALJITE SMS PORUKU sadržaja PODRSKA na broj 667 667 / Cijena 0,82 € (6,20 kn). Operator usluge: Skynet Telekomunikacije d.o.o., info telefon: 01 55 77 555. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

    •  Novom Sadu s puno ljubavi
    •  Lov u mutnom
    •  Webe, webe ko te jebe
    •  Mrzim mržnju
    •  Oj luđačka zemljo mila
    •  Dokoni penzić na godišnjem
    •  Što veći, bučniji, histeričniji Hrvat to veća lopina
    •  Ko tu koga…
    •  Trebinje, Trebinje, ako me dogodine ne vidiš, jebi me!
    •  Armija sretnoga svita jedina je garancija trajnog mira

> Svi tekstovi ovog autora