Kornatska idila – večer kad su bogovi i ljudi bili jedno

Ima više od barenko dvista godina kako sve pozive na otvaranja, premijere, izložbe, perfomanse, večeri ove i one, promocije i ostala prava i kvazi kulturološka događanja ufino odbijam. Tih san se, po društvo i duhovnu nadgradnju, nazovimo, važnih zbivanja, odavno nagušta.

Tako da sada čin me kokod pozove meni odma padnu rolete kad se sitin uvik istih faca, istih pozdrava, iste plastike u komunikaciji, istih kanapea i… Manje više tu se uvik daju čut isti govori u kojima se veliča lik i djelo onoga ko na kraju večeri plaća ceh. Jedino šta se, kako san ima čut, počelo mijenjat je dužina govora ne bi li se šta prije pobrstile gvantjerne pune spize i onda svak doma.

A kako meni moja ljube kuva za prste polizat, a usput škrto govori, onda diš se poć tamo zajebavat i štrapacirat kad mi je doma sto puti boje. Zarad ovoga moga manje-više svima poznatoga stava više me niko nigdi i ne zove. Jer šta ćemo se sad zajebavat s glupin nagovaranjen i još glupjin škužama kad je puno lakše otu nelagodnu situaciju nepozivanjen priskočit.

Tako da me neki dan vrlo iznenadija poziv od jednog mog dobrog prijatelja:

– Alo, Vedrane, oćeš li ić…?

A kako san ja ne čekajući ono: – s nama na… odma reka:

– A šta me sad cijepiš, barenko me ti poznaješ!

Ovi se moj nasmija i reka:

– Čekaj, mona, prvo da završin, pa onda reci oćeš ili nećeš.

Pomalo priko neke stvari san reka:

– Aj, dobro.

– Oš li s nama brodon na Kornate? Idemo sutra ujutro i vraćamo preksutra navečer.

Ka iz topa san odgovorija:

– A moremo li odma?

– Ne, nego sutra ujutro. Partenca je u deset.

Od osan uri san sta isprid pasarele od broda u stavu mirno. Po ure nisan razgovara s ovon trojicon zarad kojih smo petnaest minuti kasnili s isplovljavanjem.

Čin smo ostavili splitsku luku po krmi i čapali čiovsku Gospu od prizinice već san bija u sedmon nebu. Kad smo prošli između Oruda i Šolte i već lagano vatali veli i mali Drvenik moje nebo je uvatilo broj osan. Nakon Arkanđela san bija ka anđel, a poslin Žirja mi ni bog nije bija do kolina. Čin smo pasali Babinu guicu i ulizli u Kornate sam sebi san reka:

– Jebe me se sad, mogu i umrit!

Jo, judi moji, koja lipota, jo koji raj. Iako slabo računam na boga i njegovu milost zarad ove divote za svaki slučaj san ga u sebi zamolija da, ako san se u toj računici zajeba i postoji čistilište, jerbo raj, a još manje pakal ne mogu fasovat, da onda on mene lipo ovde digod montira jerbo se ja ovde i sam puno lipo mogu očistit tako da se on ne mora sa mnon zajebavat.

Dragi bože, sad bez zajebancije, molin te, kad dođe moje vrime da me ovde digod baciš. Meni svejedno di, jerbo san se ovde u samo po ure, šta san netremice blejija u ove škoje, vale, pašnjake, tovare, potleušice, galebe, šum mora, cvrčanje cvrčaka, vinogradiće, ovce, maslinike, bovane i brodice toliko očistija da san bija čist ka anđel.

Toliko su me ovi dalmatinski koloriti, ovi neoslikani pejzaži koji svaki ima neku svoju posebnu dušu i priču opalili da san mortus trizan bija pijan ka čep. Navuka san priko cile face berlavi osmijeh, isti oni ka i kad san prvi put bija s onon prvon.

Nisan ga skinija s lica ni kad me ovi jedan šta je najviše kasnija slučajno klompon muški nagazija na livo stopalo. On se bija puno pripa, a ja san mu blaženo reka:

– Ma u redu je, kume, nema problema, drugo si mi falija.

Kako mi nije povirova tek se smirija kad san doda da san prije bija trči laži, a sad san samo laži.

U međuvremenu noć se lino približavala, a šta je Sunce više kalavalo to se na nebo dizalo sve veći broj nekih meni do tada nepoznatih koluri.

Kažu da je Orson Welles di je sad oni prekrasni Pozdrav Suncu zna satima netremice gledat zadarski zalazak Sunca. Naravno, jerbo nije vidija ovi kornatski.

To čudo prirode šta pokriva ovih miljun otočića izgleda ka da su svi umjetnici ovoga svita na nekin teškin drogama došli povuć najlipšu jubavnu pineladu po ovon bokuniću neba. Boje koje se međusobno ne trpe ljubile su jedna drugu ka Romeo onu svoju.

S prvin zvizdama smo se vezali za kamenu bitu vrujske lučice. Oko nas tri-četri jedrilice, dva guca, jedan leut, četri tovara, dva restorančića, sedan jezika, tri vrste spize, jedna bačva famoznog plavca, četri maške i vagoni dobrih vibracija i tri miljarde zvizda šta nam migaju.

Malo san zakasnija na večeru jerbo san bokunić smočija peškafondo i uvatija još manji bokunić liganja, ali zato san ćapa cilu fetu lipote.

Do našega stola ekipa Slovenaca i Austrijanaca, a do ovih stol nekih Čeha i pari mi se Španjolaca. Svako malo neko nekome pošalje ili botilju ili malo slanih inćuna s ogrlicon od kapari ili kolače na stol.

Međusobno se zajebavamo i nikoga nije briga za uru, dan, misec ili stoljeće. Govori se o moru, piva se o jubavi i zajebaje se najviše na svoj račun. I niko ne grinta.

Jedan Slovenac se nije da zajebat kad san ga pita:

– Je li, Kekec, a kako vi u deželi mirite ubrzanje automobila?

Jerbo je ka iz topa odgovorija:

– Seveda, od 0 do granice!

Kad san mu čestita na kontra zajebu, gospon tovariš nas je počastija botiljon crnoga, a mi njegov brod novim CD-om Olivera i klape Cambi, a za žuntu smo mu dali pjatancu fritula.

Do dva bota se ton malon valon razvlačila pisma, smij i jedna davno zaboravljena atmosfera u kojoj nema veze: koji si, oklen si, koje si kolure, čiji si ili šta radiš, već kakav si.

Tek kad se Misec umorija, mi smo išli leć. Bila je to večer kad su bogovi i ljudi bili jedno.

Ujutro smo se još lipše, a pomalo i sjetno razišli i onda svak na svoju stranu. A na Kornatima koju god rutu da izabereš nisi falija. Mi smo izabrali smjer punta velog Kornata pa onda s vanjske strane se lagano počeli spuštat, južno i pomalo tužno.

Šta smo se više udaljavali od ovog raja, makar san ja u glavi bija sve bliže onoj zajebanoj svakodnevnoj nervozi. Opet trka, opet sivilo, opet neizvjesnost, opet rat kojeg stalno gubim.

Pogleda san malo ove moje i reka:

– Ma šta smo mi to bogu zgrišili da imamo ovako bezobrazno i besramno prelipu zemlju, a ovako do zla boga ružnu državu.

Nisu ništa rekli, a razumili su sve.

 

MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN ILI PREKO PAYPAL-A. MOŽETE NAZVATI BROJ 060 866 660 / Tel.: 0,49€ (3,75 kn); Mob: 0,67€ (5,05 kn) po pozivu (PDV uključen) ILI POŠALJITE SMS PORUKU sadržaja PODRSKA na broj 667 667 / Cijena 0,82 € (6,20 kn). Operator usluge: Skynet Telekomunikacije d.o.o., info telefon: 01 55 77 555. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

    •  Novom Sadu s puno ljubavi
    •  Lov u mutnom
    •  Webe, webe ko te jebe
    •  Mrzim mržnju
    •  Oj luđačka zemljo mila
    •  Dokoni penzić na godišnjem
    •  Što veći, bučniji, histeričniji Hrvat to veća lopina
    •  Ko tu koga…
    •  Trebinje, Trebinje, ako me dogodine ne vidiš, jebi me!
    •  Armija sretnoga svita jedina je garancija trajnog mira

> Svi tekstovi ovog autora