Sarajevo, ljubavi moja, jedno veliko ti i nezaboravno hvala

Iako bi u glavi još igra na franje, graničare, vatalo i kukalo, tilo mi govori: Daj, ne pizdi, ostarija si! I u tom svakodnevnom sukobu sam sa sobom, mozak mi je pomoga da svatim kako je tilo ipak u pravu.

Naime, sad san pročita kako je od sarajevske Zimske olimpijade prošlo 40 godina. Ej, četrdeset! Šta je, je, stvarno san ostarija. I bez obzira na tu gomilu starih godina u meni su još uvik mlade uspomene na ti veličanstveni događaj na koji san protiv svoje volje iša.

A da nisan, sad bi se samo tako griza. Jer ko nije bija na Olimpijadi ne zna šta je izgubija. Idemo redom. Na početku moran priznat da ako išta mrzim onda je to zima, snig, bljuzga, skije, led, sanjke, a za pravo reć ni snješko mi nije napet. Tu snježnu idilu otrpin dan-dva, ali više nikako.

Po snigu ne znam hodat, odma padnem, a vožnju auton i da ne spominjem. Svako malo otra ja u jarak. A o smrzavanju da i ne govorim. Moš ti, kume, imat i dvista bičava i tri para dugih mudanata, dvadeset i pet džemperi, ali oštri mraz sve to ka pletaćon iglon probija, bode i grize, tako da je meni uvik zima za popizdit. Jeben onoga koji je izmislija snig i sve ostalo šta ide s njin.

E sad, kako smo ona i ja u to vrime studirali u Sarajevu onda san uvik izbjegava prve zimske rokove i iša isključivo na one proljetne da priskočin zimu koja je u Sarajevu, barenko meni, čisti sjeverni pol smjer najdublje dubinsko smrzavanje.

A kako ova moja to dobro zna, onda mi je užežin Olimpijade počela plest tananu mrižu u koju san na kraju naivno ka Generalić upa.

Prvi dan mi više ka usput govori:

– Ljubaviiiii!

– Šta je sad?!

– A je li znaš da na Olimpijadu dolazi madam Whitney?

– Kako priznajen samo madam Pompadour koja je motala muške kako se siti, ovu ko jebe.

Drugi dan evo nje do mene i opet ista taktika.

– Ljubavi moja jedina, a je li ti još voliš Kirka Douglasa?

– Skidam mu kapu još od kad je glumija Spartaka kojeg je napisa oni Trumbo šta su ga stavili na crnu listu. Svaka mu čast.

– E pa vidiš, baš on ti dolazi na Zimsku olimpijadu.

– Ženo, da dolazi Brigitte Bardot u bikiniju i da me čeka u Holiday inu mene ne’š navuć na ti tanak led.

I sve tako ona meni na dnevnoj bazi spominje neke face od kojih više od tri dila ne znan. Ali uporno to do boli. I onda jednu noć, u stvari dan prije otvaranja, onako skoro poražena kaže da u Sarajevo dolazi neki, jebem li ga koji šeik, s ni manje ni više nego 16 rođenih žena. Na to san momentalno totalno popizdija i ovoj ljubiteljici snješka reka:

– Ajmo, pakuj se. Idemo!

– Ko, šta, di, kako, kada, zašto?

– Mi. Idemo na ekspediciju. Na Olimpijadu. Autom do Ploča, a onda feraton do Sarajeva. Odma. Zato šta ako to šeitsko govno more dovest 16 žena mogu i ja jednu svoju. Nisan ni ja pizda.

Do Makarske je bila uvjerena da ću se okrenit i nazad i guštat u zajebanciji na njen račun. Kad ono ništa. U Zaostrogu je već počela virovat da san malo lud, a kad smo se parkirali u Pločama bila je sigurna da imam puno gadnu dijagnozu.

Kako smo išli s onin jutarnjin Olimpikon bili smo sigurni da ćemo se drndat barenko pet sati jer iz iskustva smo znali da ni ekspresni manje dva sata ne kasni. To di vidi kuću stane. Kad ono prc ovi ne staje nigdi, jedino u Mostaru i to jušto tri minute i zviz u centar sportskog svita.

Prvi put u životu stiga je točno na vrime. Svi smo se krstili. I strojovođa i kondukteri ka i putnici, a jedan iz Foče se klanja tom do tad neviđenom čudu.

I sad eto nas u Sarajevu među svoje. Namjerno kažem svoje, jerbo je i njoj i meni ti grad bija u duši, a i naša u njemu. Uvik nam je osim zime u tom čudnovato lipom, pomalo blesavom, a nadasve ljudski toplom gradu bilo famozno. I kako’š to ne volit. A kad nešta voliš ka ja ovu svoju, onda joj opraštaš i kad te pita:

– I šta ćemo sad?

– Kako šta ćemo? Pa jesi li tila na Olimpijadu ili nisi?

– Ma jesan, kako nisan, ali di ćemo mi sad?

– Prvo u Ferhatovića na po deset s lukom i ajvarom, a poslin na otvaranje.

Gucala je one ćevape ka’ da su kaktusi, a meni usta puna lipoga. I sad kad je rijeka svita krenila na Koševski stadion i mi smo krenili za maticom. Ova cilo vrime zunzi:

– Kako ćemo uć kad nemamo karte, šta se ti praviš pametan, ti nisi normalan, nema šanse da mi uđemo… – i sve tako optimistične vibre širi oko sebe.

Onda kad smo došli pred ulaz govori ona meni onako rukama podbočena:

– E, i? Šta sad, mudrijašu? Aj gukni!

– One moment please.

Bacija san oko na pandure kojih je bilo, nije da nije, i tražim najtupavijeg u faci, a dobroćudnog u duši. Odma san ga sinja.

– Dobar dan.

– Dobar dan. Šta treba?

– Trebate me legitimirat?

– A štooo, bona?

– Zato da vidite odakle sam. Mala, vadi naše lične!

– Ama, druže, ne treba, šta vam je?

– Znam ja šta mi je. Evo, molim vas lijepo, recite mi šta na ovin ličnim kartama piše odakle smo.

– Piše da ste iz Splita.

– E, e Splita. I šta ćemo sad?

– Ne kontam. Kako to mislite?

– A mislite li vi, dragi milicajče, da ima takvih budaletina koje bi potegle iz Splita po ovakvom kijametu, a da nemaju karte za svečano otvaranje Olimpijade.

– E, bona, takvih neima.

– Naravno da nema, a kako smo mi imali karte, a neko nam ih je, kao što i sami vidite, na putu do ovamo ukrao, šta mi sad da radimo?

– E sad ćete vas dvoje lijepo za mnom i direkt na zapadnu tribinu. Predvidjeli smo mi nekoliko mjesta za takve slučajeve.

Smistija nas plavi organ tri reda ispod Samarancha. Usput se izvinjava za neugodnost koju smo doživjeli s nadom da ćemo iz njegova grada ponijet samo lijepe uspomene. I ponili smo ih na tone. Čin san se javija Samaranchu, a Antonio mi uzvratija, otvaranje je moglo počet.

Svi oko nas razdragani, na sve strane milijarda boja, svi nasmijani a nigdi jointa, svi pivaju a niko pijan, žuti, bili, crni, kafeni svi skaču, plješću ka jedan, plešu kao da nikad više neće. Vatromet poviše glava, a na tribinama žešći.

Priča se na trista jezika, a svi se razumimo. Vanka studen, a duše vriju. Svi se grle, ljube, a jedan je, pari mi se Turčin, malo pretjera s jednom Šveđankom, a kako se ona nije protivila onda dalje nisan ćirija.

Emocije su išle od lipog do puno lipog pa najlipšeg sve do lipog za popizdit. Bili bismo mi u guštu išli i dalje, ali dalje nema. Onog jednog kenjca Amerikenjca šta je reka da će naredna u Calgaryju sigurno bit još bolja smo pogledali, a on od straja uteka vanka.

Taj vatromet ujedinjeno sretnih naroda se nakon otvaranja prenio na ulice okupane potocima ljubavi, nota, miomirisa dobre spize i smija ovog jebeno lipog svjetskog velegrada i sve tako do zore i svih narednih jutara. Sarajevo, koje inače pati od nesanice, svo vrime igara nije oka sklopilo. Ludo, luđe do daske ludo. Niko normalan, a svima sve potaman.

Jedina greška je šta je nama tih dvadesetak dana malo. Ugasila se vatra, ali je žerava ostala i dugo tinjala. Evo nekima i do danas. Sportski rezultati su se zaboravili, a jedino šta se svi mi sretnici sjećamo je šampionska titula Sarajeva koji je pobijedio u svim ljudima važnim disciplinama.

I sad s ove vremenske distance od četiri desetljeća s puno sjete i još punijim guštom kličem: Sarajevo, ljubavi moja, jedno veliko ti i nezaboravno hvala.

 

MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN HR8923600001102715720 (SWIFT/BIC: ZABAHR2X za uplate iz inozemstva) ILI PREKO PAYPAL-A. MOŽETE NAZVATI BROJ 060 866 660 / Tel.: 0,49€ (3,75 kn); Mob: 0,67€ (5,05 kn) po pozivu (PDV uključen) ILI POŠALJITE SMS PORUKU sadržaja PODRSKA na broj 667 667 / Cijena 0,82 € (6,20 kn). Operator usluge: Skynet Telekomunikacije d.o.o., info telefon: 01 55 77 555. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

    •  Novom Sadu s puno ljubavi
    •  Lov u mutnom
    •  Webe, webe ko te jebe
    •  Mrzim mržnju
    •  Oj luđačka zemljo mila
    •  Dokoni penzić na godišnjem
    •  Što veći, bučniji, histeričniji Hrvat to veća lopina
    •  Ko tu koga…
    •  Trebinje, Trebinje, ako me dogodine ne vidiš, jebi me!
    •  Armija sretnoga svita jedina je garancija trajnog mira

> Svi tekstovi ovog autora