Dođi doma, neću ti ništa

Kako smo mi ka dica u jednom danu više vrimena provodili na ulici nego zbrojenih sati u jednom misecu u kući, onda su nepodopštine i manguparije bile dio naših odrastanja. A dani ma koliko dugi bili, oni nama uvik kratki jer su bili intenzivni od dolaska na ulicu do odlaska u postelju.

A kad smo toliko dugo vremena zajedno ludovali jasno je samo po sebi da je tu bilo svega. Od smija, cike, vike, šala pa sve do uganuća, preloma, isfrižanih ruku i nogu, masnica na bedrima, struganih kolina, šljiva na očima, kako naših, tako i onih s druge strane naših uvjerenja. Jebajiga, pravda se mora branit po svaku cijenu.

Flasteri i zavoj su nas uredno krasili, a oni koji su nosili gips, a još bolje štake, bili su posebno štovani. Njima smo najviše zavidili jer to je, u tim našim malim ratovima ”dugmadi”, odnosno dokazivanjima pravde, bilo posebno cijenjeno, normalno jer to se teškom mukom tribalo zaslužit.

I znali smo mi da kada bismo pretjerali da smo zbog takvog ponašanja zaslužili kazne, ali smo od njih bižali ka vrag od tamjana. Ko je lud da zbog nama tada normalnog ponašanja bude kažnjen. U stvari lažem jer kad bismo ponekad pretjerali onda smo duboko u sebi znali šta nas čeka. I neka čeka, načekat će se.

A svi mi iz pedeset i neke i danas pamtimo jedan poziv s kojim su nas naše matere matale kada bismo nešta gadno zgriješili. I ma kako one izgovorile taj poziv: nježno, sugestivno, toplo, prpošno, nevino, naivno ili u formi naređenja, mi se mališani nikada nismo odazivali na njega.

Dakako jer ko je lud poslušat mater kad te mami s onim čuvenim: Dođi doma, sine, neću ti ništa! Kako da ne. Pa šta ću dolazit doma ako mi nećeš ništa. I onda bismo mi zujali oko kuće sve dok nam se matere ne bi oladile.

Očevi su u to vrime stalno radili, nerijetko i na više strana, tako da se nisu baš s nama puno bavili, osim ako nekome ne bi gadno rascopali glavu pa bi onda s očevima ranjenika to rješavali po kratkom postupku. Krivac bi fasovao šamar ili dva, i svi zadovoljni. Ako bi se rana zašila s više od tri punta onda bi svaki sljedeći značio da toliko dana nema na ulicu.

U našim malim životima veće kazne od toga nije bilo. To je bila skoro smrtna presuda jer kakav je to život ako nisi na ulici koja život znači.

A sve ove male flastere, zavoje ili friževe matere su rješavale kuvačom ili mrižicon, ako bi nas nespremne stigle, što bi se vrlo rijetko dogodilo. Ali da smo sami od sebe prihvatili poziv: Dođi doma, neću ti ništa, e to nismo nikada. Bilo je, nije da nije i poneki malo tupaviji koji bi nasjeo na tu trapulu dvaput, ali treći put nije niko.

Normalno, jer kad bi rijetki ludaš i posluša mater i odazva se na njen poziv: Dođi doma, neću ti ništa, vrlo brzo bi najeba i još brže svatija da je to teška trapula. I mogla je kasnije mater nudit i bombone, fritule ili fetu torte, ali se na njen poziv niko normalan nije odaziva. Lekcija se za cili život naučila.

I onda bi u tom i takvom odrastanju napokon došao onaj dan. Dan D. A to je oni kada bi, materi koja je zamahnila da te po guzi kuvačom preodgoji, oteo tu drvenariju i prelomija je na dva dila. To je bio znak da više nismo klinci.

Tada su matere zamijenili očevi s odgojnim pedagoškim pričama kojima nije bilo kraja. Svi mi bismo ta predavanja minjali za milijun kuvača, ali nazad se nije moglo.

Dugo sam mislio da je ti poziv: Dođi doma, neću ti ništa, s mojim odrastanjem otišao u povijest moje mladosti i dakako da sam se zajebao. Naime kada sam počeo intenzivnije koristit mozak shvatio sam da je ti naivni poziv opstao sve do današnjih dana i to ne namijenjen samo dici, već i onima koji bi se radi političkih funkcija trebali odraslo ponašat.

Doduše valja priznat da je ti poziv malo evoluirao pa ga prvenstveno američki geopolitički stratezi malo drugačije izgovaraju i on sada glasi: Dragi naši, mi ćemo vam doći i u vašu državu i na dar vam donijeti demokraciju kao krajnji civilizacijski doseg. I donijeli su je.

Prvi su civilizacijske blagodati te doktrine iskusili američki starosjedioci. I dok su Indijanci s divljenjem kao u čuda zurili u jeftine đinđe-minđe, bižuteriju, perle i ostale pizdunske darove, ostali su priko noći bez svoje zemlje i postali getoizirana manjina.

I da ne nabrajam jer bi mi uzelo puno vrimena, svugdi di su se Ameri pojavili kao donositelji demokratskih darova tu bi nakon njih nastao krš i lom, s tim šta bi zemlja ostala bez znatnih resursa s kojima bi darovatelji naplaćivali svoj angažman u implementiranju demokracije u politički krvotok te zemlje.

Dovoljno se samo sitit zadnjih darova Afganistanu, Iranu, Libiji, Siriji itd. A tamo di ne mogu fizički doć onda igraju drugu još zajebaniju igru. A ona glasi: Dođite pod našu zaštitu, nećemo vam ništa.

Jednu takvu sad najbolje osjećaju Ukrajinci kojima su kauboji na početku rata kroz razne vojne grantove odnosno donacije darovale silnu vojnu pomoć.

A sada kada je prestanak rata na vidiku žuti i šareni su se uvatili računanja i mrtvi ladni Zelenom ispostavili račun s porukom: Lipi naš, došlo ti je vrime da vratiš sve šta smo ti mi nesebično darovali. Ako ne možeš u kešu nema problema vrati nam ”dug” u rijetkim mineralima, metalima, rudama itd.

Ima bit da ta njihova geostrateška doktrina pali samo kod male dice odnosno malih igrača. Nadam se da će Europa napokon svatit kako joj je vrime da odraste.

 

MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN HR8923600001102715720 (SWIFT/BIC: ZABAHR2X za uplate iz inozemstva) ILI PREKO PAYPAL-A. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

    •  Bojkotirajmo rasprodaju ludila
    •  Šutnja nije zlato
    •  Vratite nam kecelje!
    •  Balkanski špijun – drugi deo
    •  Ljubići su zakon jer se u politici nikada ništa ne mijenja
    •  Ringe, ringe raja
    •  Ili ćemo plivat u čistim vodama ili bauljati u mulju
    •  Novom Sadu s puno ljubavi
    •  Lov u mutnom
    •  Webe, webe ko te jebe

> Svi tekstovi ovog autora