”Dugo putovanje u noć” u Mini teatru

Onaj ko je imao sreću da je prošle sedmice bio u Ljubljani mogao je da iskusi izvođenje belosvetskog književnog dela američkog dramaturga i nobelovca Judžina O’Nila ”Dugo putovanje u noć”, u režiji ”našeg” Ivice Buljana jer svaka od bivših republika tvrdi da je ovaj veliki umetnik baš njihov. Buljan je u svom Mini teatru, a nakon Pule, sa ovom predstavom započeo novu pozorišnu sezonu 2024./2025. godine.

Reditelj Ivica Buljan, rođen u viteškom gradu Sinju, jednom je izjavio kako je u teatar ušao kao u veliku igru u kojoj i dalje ne prestaje da se igra. Da je to tako vidi se po kitnjastim i razbacanim stilovima sa smislom u neskladu, ali i mirisima starih greda, izbrazdanih prethodnim životima, nad glavom u njihovom Mini teatru – domu.

Robert Valtl i Ivica Buljan (V&B), ruku pod ruku, poput feniksa kreirali su zamisao o Mini teatru koji bi bio okrenut, tako je i ispalo, ka usmeravanju mladih prema pozorištu i pozorišta prema svima. U pitanju je teatar estetike, a to odmah jasno označava i lepote u svim svojim (ne)savršenostima ljudskog uma i tela, sa naglaskom na savremeni tekst koji nije redundantan novim generacijama koje se ponekad teško pronalaze u situacijama iz drugih decenija.

Ono šta bi i naša gradska vlast, trenutna zagrebačka, trebala da uradi kao obavezu svog poslovnog angažmana jeste poseta Križevniškoj ulici, u kojoj se nalazi Mini teatar, i obavi studijsko-istraživački rad kako su oni uspeli.

Upravo je ovaj dvojac, V&B, gradu darivao novi kulturni identitet, mapirao ga u regionalne toponime umetnosti, ali je jednako tako odradio i pejzažnu promenu – ozelenjavanje i uređenje same ulice.

Ulica je postala jedna od najpitoresknijih delova grada koja domaćim i stranim ljudima jasno daje do znanja da su ušli u pešačku zonu u kojoj stoluju originalnost, eklektika, umetnost, ali i ekološka osvešćenost. Sive fasade zamenjene su živim razigranim bojama te se i u ovako lepom gradu svako oseća još više dobrodošao da slobodno uđe, vidi i raspita se šta ti ljudi – umetnici, ovih dana spremaju za narod i u ime naroda.

Vratimo li se na režiranu predstavu ”Dugo putovanje u noć” mi zapravo gledamo svaku treću, prosečnu, modernu porodicu u jedinstvenoj lepoti i sa svim svojim slabostima.

Radi se o odličnoj produkciji koja nam prikazuje porodicu Tajron, tokom jednog dana, sa svojim unutrašnjim i međusobnim sukobima, ali i istom, tako neverovatnom, povezanosti koju ne mogu da zanemare u svojim odnosima.

I da reč ne progovore na sceni, da samo uđu i izađu sa pozornice, bilo bi sasvim dovoljno da se shvati koje su glumačke veličine iznele ove zahtevne uloge – Alma Prica kao majka Meri, prvak Drame Slovenskog narodnog gledališča Marko Mandić kao otac Džejms, zagrebački glumac Rok Juričić i beogradski glumac Luka Grbić kao sinovi Džejmi i Edmund.

Predstava nam je pokazala i ponovo dokazala, kako ovakve vanvremenske priče koje su vezane za dinamiku porodičnih odnosa jednakim intenzitetom žive i danas što dodatno intrigira posetioce u udobnosti njihovih crvenih sedišta.

Drama nam prikazuje i ogoljuje, poput slojeva crnog ili crvenog luka – usled kojih iznova nevoljno plačemo, višegeneracijski opterećene odnose sa svim svojim zlodusima i teretima koji se odbijaju, ali se i upijaju u nove naraštaje – amanet koji svi u većoj ili manjoj meri dobijamo i u našim porodicama bez naše volje.

Ovaj intrigantni komad, koji nam intimno približava ono najvrednije šta svaki pošten čovek poseduje – porodicu, nama ovakvim sklonima voajerizmu, daje prikaz raspadanja, ogorčenosti, zavisti, tuge, duboke boli, ali i onoga što svaka isto tako poštena porodica baštini – zameranje!

Jer upravo je to onaj amalgam, onaj sveti gral iza svakih kućnih vrata koja krišom posmatramo kroz špijunku, koji nas čini ovakvima kakvim jesmo, a odnosi se na odricanje od vlastite odgovornosti i delegiranje tereta krivice koju danonoćno jedni drugima nabijamo na nos!

Već pomenuti umetnici na sceni, Prica, Mandić, Juričić i Grbić svojim ekspresijama i telima, dodirima i iskaljivanjem besa, sa intermecima nikada jasno i nemoguće opisane majčine ljubavi, omogućuju nam da se upustimo u psihološku igru u kojoj nema pobednika i u kojoj, tako se čini, svi i kao društvo na kraju izlazimo kao gubitnici. Jer jedna raspadnuta porodica, koja je i osnovna jedinica uređenog društva, tragedija je kolektivnih razmera.

Za sve buduće istraživače, žedne i gladne za umetnošću – od umetnosti nikada ne možete da se pristojno najedete, ali možete malo da se opijete – Križevniška ulica i Mini teatar pravo su mesto za otići i posetiti.

Ljubljana je dovoljno blizu, kilometrima, a kulturološki dovoljno udaljena da se osetite da ste upali u drugu dimenziju, treću ili petu, i u kojoj shvatite da vam je sve nekako lepo i da vam je, uprkos hard kor tereta Balkana koji nas okružuje, baš tu mesto.

Jer kako je filozofski i kulturološki opisao, svakako slikovito i možda isto tako već i od umetnosti opijeno, onaj Hrvat Krleža, oženjen za umetnicu Srpkinju: ”Europa završava, a Balkan počinje na Oleander terasi hotela Esplanade”.

MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN HR8923600001102715720 (SWIFT/BIC: ZABAHR2X za uplate iz inozemstva) ILI PREKO PAYPAL-A. MOŽETE NAZVATI BROJ 060 866 660 / Tel.: 0,49€ (3,75 kn); Mob: 0,67€ (5,05 kn) po pozivu (PDV uključen) ILI POŠALJITE SMS PORUKU sadržaja PODRSKA na broj 667 667 / Cijena 0,82 € (6,20 kn). Operator usluge: Skynet Telekomunikacije d.o.o., info telefon: 01 55 77 555. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

    •  Deset godina od prvog životnog partnerstva
    •  SAD od obećane zemlje do zemlje istočnog greha
    •  TANJUG javlja da su na Marsu otkriveni rezervoari tečne vode
    •  Za dno spremni!
    •  Transfobija za olimpijsku medalju
    •  Amerikanizacija našeg društva ogleda se u masovnim ubistvima
    •  Globalizam i individualizam suvremeni jahači apokalipse
    •  Danju pop, a uveče leptir(ica)!
    •  Ko se u našem društvu i zašto plaši pojma roda?
    •  Sezona kiselih krastavaca u ovoj zapuštenoj prokletoj avliji

> Svi tekstovi ovog autora