Zašto sam kleknuo pred spomenikom na Ovčari

Pesnik Brana Petrović napisao je pesmu ”Slobodan Milošević”, koju je u piščevoj zaostavštini pronašao Miodrag Raičević i uvrstio je u izvanrednu knjigu ”Ne ubiti pticu drozda”. Pesma se završava stihovima: ”…Samo još da rečem: Nije dovoljno što je on u blatu – I mi se svi moramo u devet voda okupati.”

***

Svaka poseta nekom stratištu ili podsećanje na godišnjice stvore mi teskobu koja, verujem, proističe iz snažne empatije koju osećam prema žrtvama i njihovim porodicama. Karl Jaspers u Pitanjima krivice, knjizi koju smo objavili u Samizdatu, pored krivične odgovornosti navodi i političku krivicu, moralnu krivicu, i metafizičku.

”Postoji solidarnost među ljudima kao pripadnicima ljudskog roda koja svakog čini saodgovornim za svaku krivicu i nepravednost u svetu, a posebno za zločine počinjene u njegovom prisustvu ili s njegovim znanjem. Ako ne uradim sve što je u mojoj moći da ih sprečim, i sâm sam delom kriv…” Možda je to najbliža definicija teskobe koja se javlja.

Nisam se nje otarasio ni kad sam kleknuo pred spomenikom na Ovčari, ali učinio sam nešto što je stvorilo bar mali prostor da se učini mnogo više, ili da se gestovi pijeteta i žaljenja čine sve dok se ne stvore pretpostavke da se učine i konkretni koraci za rešavanja otvorenih pitanja, od kojih su najteža pronalaženje nestalih, ekshumacije, identifikacije…

Gestovi pijeteta i žaljenja se čine sve dok se ne stvore pretpostavke da se učine i konkretni koraci za rešavanje otvorenih pitanja, od kojih su najteža pronalaženje nestalih, ekshumacije, identifikacije…

Impulsivno, želeo sam na ovom prostoru da polemišem s onima koji su osporavali moj gest, koji su me vređali, optuživali… ali mislim da time ne bih ništa postigao.

Ne bih, čak, osećao ni neko zadovoljstvo.

To što se u polemici ne spominju žrtve, nestali, unesrećene porodice, to što se ne nude rešenja koja bi pomogla da se ublaže muke koje su masovne i 25 godina posle rata, govori o tome da nas je napustila empatija.

A ona nije samo sposobnost da se stavite ”u cipele drugih”, porodica žrtava, već i samih ubijenih, streljanih, mučenih, pa razvlačenih po grobnicama više puta… Bez mogućnosti da vas najbliži dostojno sahrane i ožale.

I da, nije zločin samo ubijanje, već i skrivanje i premeštanje tela mrtvih, skrivanje informacija o mestima gde bi mogli biti.

(Nije mi teško bilo da se stavim u ulogu oca nestalog Hrvata iz Vukovara, invalida, civila kojeg je komšija pred devetogodišnjom ćerkom iz tog mešovitog braka, odveo na ”saslušanje” u Negoslavce, odakle se nikad nije vratio, mogu da shvatim tu bol ako postoji neki prostor da vidi patnju ćerke koja ga traži 25 godina.

Bio sam sa njom nekoliko dana po Vukovaru, Osijeku, Beogradu, bio sam i sa komšijom koji ga je odvezao. I video autentičnu neizbrisivu patnju, nemir, dok se ne nađe telo i dostojno pokopa. I trajaće sve do tog čina smirivanja.

Ovih dana, nestali je dobio unuku koja je dobila ime po njemu – Mija. I lako možemo da zamislimo tragove patnje za nestalim dedom, sudbinom bake, majke, tetke… To je još jedna velika nepravda prema nevinoj žrtvi, i žrtvama.)

Prateći izjave vodećih političara u Hrvatskoj, pisanje vodećih medija, najboljih kolumnista, shvatio sam da su razumeli gest. I ja razumem da je potrebno i konkretno iskopati što više informacija, onih koje će doneti konkretne rezultate, ekshumacije i identifikacije, pronaći dokumenta koja su veoma važna za identifikacije, kao što su zdravstveni kartoni Vukovarske bolnice…

Učiniću sve što je u mojim ingerencijama da dođemo do podataka o asanacijama terena, grobnicama, i grobnim mestima, masovnim pokopima nakon Bljeska i Oluje, i o dokumentaciji iz Vukovarske bolnice, ali apelujem na svest i savest onih koji imaju saznanja, da nam ih makar anonimno predoče i dostave.

Iz dosadašnjeg iskustva znam da je to težak i mukotrpan posao tokom kojeg se mnoga vrata automatski zatvore, pre nego što i pokušamo da ih otvorimo.

Zato je bitno da učinimo napor i da ohrabrimo političare da je to moguće i da treba da zakoračimo u novu etapu međusobnih odnosa.

Politička volja je, ipak, ključna i važno je da uradimo sve da je pobudimo i učinimo delotvornom, ali i da sami pomognemo taj osetljiv i bolan proces.

Svake godine je sve manje svedoka i mogućnosti da se ovo teško breme za porodice, ali i za naša društva, razreši. A stasavaju nove generacije, koje nemaju informacije o tome šta je to što opterećuje naša društva. To je seme i nekih budućih nesporazuma, tenzija, sukoba.

I zbog toga je važno da damo sve što možemo u rešavanju najtežih pitanja, pa i iskazivanja poruka i gestova kojima pojašnjavamo svoj odnos prema žrtvama, prema zlu, svoj odnos prema drugome, stvarajući kroz stalne male korake preduslov za normalizaciju i uspostavljanje međusobnog poverenja.

Moj gest je jedan u nizu već činjenih, i nadam se budućih. Ne smemo ostaviti to teško breme našoj deci.

 

(Prenosimo s portala Javni servis Net. Tekst je izvorno objavljen u tjedniku NIN).

 

UKOLIKO VAM SE TEKST DOPADA I VOLITE NEZAVISNO I KVALITETNO NOVINARSTVO, VI MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN, POZIVOM NA BROJ 060 800 333 ILI SLANJEM SMS PORUKE NA 647647 UZ KLJUČNU RIJEČ DEMOS. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

    •  Glinska kuća dijaloga, tolerancije i suradnje
    •  Nezaborav za sve nevine žrtve ustaških zločina
    •  Sloboda za Andreja Gnjota
    •  Hrvatska zaista treba Srbe
    •  Godinu dana kasnije – Šta nismo uradili, a morali smo?
    •  Međusobno poštovanje naših različitosti gradi poverenje
    •  Opraštanje je i jedan od puteva da se poleti, pročišćen
    •  Suočavanje sa problemima koje treba rešavati
    •  Ostavljeni u Duboni i Malom Orašju
    •  Majka Boja

> Svi tekstovi ovog autora