autograf.hr

novinarstvo s potpisom

UKRAJINA ČIM PRIJE U EUROPSKU UNIJU!!

Zašto iznova uništavamo, potkradamo i unazađujemo Hrvatsku

AUTOR: Ivan Zidarević / 17.03.2025.

Ravni kotari su kraj u severnoj Dalmaciji, između Bukovice na severoistoku, zadarsko-biogradskoga primorja na jugozapadu, te reke Krke i Prukljanskog jezera na jugoistoku. Gledajući po geografiji nalaze se na idealnom i plodnom mestu gde su se ljudi oduvek bavili poljoprivredom i stočarstvom.

Upravo tu negde, na oko 14 kilometara udaljenosti od Benkovca, nalazi se toponim koji je postao sinonim za neefikasnost i nebrigu države prema stanovnicima mesta Biljane Donje. Oni su postali ”popularni”, i van granica Lepe Naše, usled toga da se tamo preživljava i umire od opasnog ekološkog hazarda u obliku brda od šljake (troske).

Šljaka je dokazano kancerogeni i toksični materijal koji je izuzetno opasan po zdravlje ljudi, ali i ostatak živog sveta. Šljaka je silikatna rastopljena masa koja nastaje pri topljenju ruda. U zasip topioničke peći dodaju se, uz rudu i gorivo, i topionički dodaci (topitelji), koji se hemijski povezuju sa jalovinom (iz rude) i pepelom (iz goriva) stvarajući lako topljivu trosku i tako jalovinu i pepeo uklanjaju iz rastopine.

U Biljanama Donjim od 2010. godine, poput kakvog Osmog svetskog čuda, iz još jedne u nizu propalih fabrika iz Šibenika, istovarili su oko 140.000 tona otpadne šljake stvorivši ”crno brdo”. Kako se ovime niko nije bavio, osim što su ljudi počeli da oboljevaju i nažalost umiru, nismo mogli drugačije nego da nam neko spolja sudi i da nas osudi – jer mi ne umemo sami i ne znamo drugačije.

Sud Evropske unije (Luksemburg) naložio je presudom našoj kilavoj Domovini plaćanje paušalnog iznosa od milion evra i dodatne kazne od 6.500 evra za svaki dan kašnjenja u sanaciji otpadne i kancerogene šljake u Biljanama Donjim zadarskog zaleđa. Još je u presudi iz 2019. godine Sud zaključio da se ”crno brdo” imenuje otpadom, odnosno da sa ovim antropogenim mutantom u obliku brda treba raditi tako da se prekine ugrožavanje zdravlja ljudi, ali i ostalog živog sveta.

Kako i stoji na stranicama Suda, pri određivanju novčanih sankcija Sud je posebno uzeo u obzir težinu povrede, njeno trajanje i sposobnost plaćanja države članice. Sud je utvrdio da Hrvatska nije ostvarila znatan napredak kako bi obezbedila potpuno izvršenje presude iz 2019. godine i da je hrvatska vlada tek nakon što je Komisija podnela drugu tužbu donela odluku o sanaciji odlagališta Biljane Donje.

Sud nam svima crta, nekima ni to ne bi bilo jasno, da povreda obaveze postoji gotovo šest godina, tako da je reč o znatnom trajanju. Sud posebno uzima u obzir okolnost da, prema predviđanjima Hrvatske, potpuno zbrinjavanje predmetnog otpada neće biti dovršeno pre avgusta 2025. godine, odnosno otprilike petnaest godina nakon njegovog odlaganja na lokaciju Biljane Donje.

I sada se postavlja pitanje svih pitanja. Kako je ovo moguće?

Možda bi najveći deo odgovora bio u tome, jednostavno ali kompleksno, da je taj deo naše Domovine sa onim starijim stanovništvom koji se i dalje izjašnjava da su Srbi. Od Domovinskog rata do danas i dalje postoje delovi Lepe Naše u kojima je većinsko stanovništvo srpsko, ali radi pedantnosti to su hrvatski državljani koji su do pre koju godinu bili bez struje, a neki i danas bez vode.

Nije retkost da jedno selo, sa većinskim hrvatskim stanovništvom, bude sa strujom, vodom i asfaltom, dok je zaseok tog istog sela, ali sa srpskim stanovništvom sa petrolejom, makadamom i bunarima. Kao da postoje mesta u Domovini koja su kažnjena, pored onog nesrećnog rata, da iznova proživljavaju karmu nečijih drugih greha jer neko za nešto, uvek drugi, a ne mi, mora da bude kriv i kažnjen.

Ovaj ekološki hazard, koji, da budem načisto, ubija sve i ne pravi razliku između sastava krvnih zrnaca, slika je i neprilika našeg raspolućenog društva koje ne može bez podela prema poreklu i nacionalnoj pripadnosti – odnosno teritorijalnosti. Država u takvim podelama, ako je barem po ovom primeru, ništa manje ne kaska sa onim ostrašćenim pukom jer je u ovom mestu većinsko srpsko stanovništvo.

Neko bi se zamislio i rekao kako to nije istina, da nema razlike između Hrvata i Srba u pogledu infrastrukturnih projekata koji se (ne)jednako realizuju po raznim delovima naše napuštene Domovine, no podaci sa onom vodom, strujom i asfaltom nas iznova demantuju.

Treba biti načisto te preneti da je sramota kada te tuži EU Komisija. To zaista znači da se nikako nisi udostojio da se popraviš, ispraviš neku nepravdu u čitavom tom višemesečnom postupku opomene, pre nego što je sve završilo na Sudu i da si na kraju ispao, a to je tako, ”najgori od sve dece”.

Dok sačekamo uklanjanje opasnog otpada, onog koji još od 2019. godine nismo zbrinuli, zapitajmo se zašto smo takvi kakvi smo i zašto ne umemo sa tako željenom slobodom i samostalnom državom koju iznova uništavamo, potkradamo, ne poštujemo i unazađujemo.

MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN HR8923600001102715720 (SWIFT/BIC: ZABAHR2X za uplate iz inozemstva) ILI PREKO PAYPAL-A. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

Još tekstova ovog autora: