Za banalizaciju zla spremni!

Imamo srebrne rukometaše! Naši rukometni idoli, nacije od Iloka do Umaga (Herceg Bosna nije sastavni deo Hrvatske), omogućili su nam da se nanovo radujemo i slavimo njihove uspehe kao da su naši.

Gledajući ih kako se takmiče, skaču, guraju, trče, driblaju, daju i brane golove, kod nas ovakvih – najdeblja smo nacija u Evropskoj uniji, izaziva posebnu euforiju o nekom genetskom kodu koji samo mi imamo.

Ruku na srce, iako možda nismo osvojili zlato na Svetskom rukometnom prvenstvu, mi jesmo među najlepšim reprezentacijama. To je onaj osećaj preterane subjektivizacije nas i naših gde nema mesta za bilo koji vid kritike ili naznaka objektivnosti. Jer svi znamo kako su grdni oni severnjaci ili kako su niski južnjaci. Mi smo nekako u sredini svega toga te smo genetski, opet bez racionalnog i naučnog opravdanja, najbolje od stare Evrope kojoj pripadamo, ali od koje smo u mnogo čemu bolji.

Da ne može bez deoba, i naša mala Domovina je podeljena u toliki broj županija od straha da ne dođe do većeg separatizma nikada, demografski, ujedinjene zemlje. Jer razlike po stanovništvu, od etnologije do demografije, između severa i juga ili istoka i zapada, toliko su eklatantne da se postavlja pitanje kako uspevamo da opravdamo jedinstvo u svom tom rastakanju vrednosti koje nas (ni)malo spajaju.

Tako smo se podelili i na (ne)odobravanje ko će da peva na dočeku naših zgodnih srebrnih rukometaša. Neki su se ozarili da su srebrni izabrali pevača koji je sinonim za bodrenje ljudi koji su odbranili zemlju tokom Domovinskog rata, odnosno onog koji je zloupotrebio njihovu hrabrost sa ispevavanjem neustavnog pokliča u pesmi sa ”Za dom spremni”. Ništa manje nije bitna ni pesma gde se ispevava ”Jasenovac i Gradiška Stara”.

”Jasenovac i Gradiška Stara, to je kuća Maksovih mesara. Kroz Imotski kamioni žure, voze crnce Francetića Jure. U Čapljini klaonica bila, puno Srba Neretva nosila. Oj, Neretvo, teci niza stranu, nosi Srbe plavome Jadranu. Ko je moga zamisliti lani, da će Božić slavit partizani. Ko je reka, jeba li ga ćaća, da se Crna Legija ne vraća. Gospe sinjska, ako si u stanju, uzmi Stipu, a vrati nam Franju. Oj, Račane, jeba ti pas mater, i onome tko je glasa za te. Sjajna zvijezdo iznad Metkovića, pozdravi nam Antu Pavelića.”

Postavlja se pitanje zašto naši srebrni rukometaši ne znaju za ovo ili ako znaju, što je veća verovatnoća, sve to aktivno banalizuju i relativizuju kao nešto šta je odvojivo ili nespojivo sa njihovim idolom koji ispevava pesmu koja glorifikuje ”manifestaciju rasističke idologije”.

Jer treba ponavljati istinu i ono šta jesu vrednosti zemlje koju svakodnevno gazimo i u koju se selektivno kunemo da je volimo od nekih drugih i prividno drugačijih, a to je da je poklič ”Za dom spremni” kod nas nedopušten u bilo kojem obliku pa i u pesmi!

Jedna od odluka Ustavnog suda, ukupno četiri na ovu temu, odnosila se takođe na sportskog miljenika nacije koji je na maksimirskom stadionu uzvikivao ”Za dom!”, a navijači sa tribina njemu nazad ”Spremni!”. Ustavni sud je odbio njegovu žalbu, na pravomoćnu presudu Visokog prekršajnog suda, kada je proglašen krivim jer je vikao ”Za dom” na stadionu 2013. godine.

Fudbaleru je Visoki prekršajni sud odredio tadašnjih 25.000 kuna kazne, zbog čega se sportista tužio Evropskom sudu za ljudska prava objašnjavajući kako se zapravo radi o nekom starom hrvatskom pozdravu (svaka sličnost sa bivšom predsednicom i manjkom jogurta na policama nije slučajna), te da je tako prekršen član 7 Konvencije, ali i njegovo ljudsko pravo na slobodu govora (urlikanje sadržaja koji vrišti mržnju).

Sudsko veće ESLJP-a odbacilo je fudbalerovu tužbu po nekoliko osnova. Između ostalog i po toj da nije u ovom slučaju nadležno da analizira ujednačenost, tugaljive hrvatske sudske prakse, na šta se i pozvao fudbalerov pravni tim.

No glavna poruka ESLJP-a je bila da je fudbaler nekakav uzor ostrašćenima, te onima koji to još nisu postali, i da je trebao da bude svestan, opet ona kognitivnost sa početka teksta, mogućeg negativnog uticaja tog provokativnog uzvika.

Upravo je u obrazloženju Evropskog suda za ljudska prava rečeno da nema odvajanja konotacija takvog pozdrava iz 1941. od sličnosti, nekog valjda novog rakursa i opravdanja, 1991. Jer to što je neko vikao 1991. godine, udenuo u pesmu, nije izvukao iz rukava već je odradio afirmaciju već postojećeg pozdrava, iz najtamnijeg perioda hrvatske istorije, te je zbog toga ESLJP kazao da se radi o ”manifestaciji rasističke ideologije”.

Na kraju treba biti pedantan i jasno razgraničiti da vrednosti Domovinskog rata, koje su utkane u državnost savremene Republike Hrvatske, nisu ispevavanje rasističke idologije i da je hrabrost hrvatskih branitelja nešto šta treba respektovati.

No glavno pitanje svih pitanja je da li su se ljudi, oni koji su branili zemlju tokom Domovinskog rata – nažalost mnogi od njih su izgubili živote ili se i dalje vode kao nestali, nesebično davali svoje živote i zdravlje i za ovakvu zemlju u kakvoj sada živimo?

Zemlju koja je više ljudi izgubila u miru nego tokom rata. Zemlju u kojoj je bitnije ko je kome gde bio 1941. godine pa se time i ”zna” ko je gde bio 1991. godine.

Zemlji u kojoj je važnija desnica na levoj strani prsa, dok je leva ruka u tuđem, zajedničkom, džepu. Zemlji u kojoj se kitimo parolama i zastavama dok je suština nebitna i duboko je licemerna.

Odnosno zemlji u kojoj je 20 odsto stanovništva, sa jednom neisplaćenom platom ili penzijom, u potpunoj gladi (izveštaj pučke pravobraniteljice za 2023. godinu).

 

 

MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN HR8923600001102715720 (SWIFT/BIC: ZABAHR2X za uplate iz inozemstva) ILI PREKO PAYPAL-A. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

    •  Prošla su vremena poverenja među ljudima. Raste egoizam
    •  Marš iz moje avlije!
    •  Nacija je socijalno demolirana i treba nam kolektivna pomoć
    •  Šoder lista srpske diplomatije
    •  Milanovićev mandat i nije za neku pohvalu
    •  Мир Божији – Христос се роди!
    •  Beograd je svet!
    •  Vila lutaka profesorke Snježane Banović
    •  Ustavna ''bomba u grudima''
    •  Prof. Snježana Vasiljević odrađuje vrhunsku pedagošku praksu

> Svi tekstovi ovog autora