Živeti u urbanim celinama je najobičnija patnja i mazohizam

U javnoj raspravi je, još koji dan i nestalo, Zakon o upravljanju i održavanju zgradama. Ono goropadno Ministarstvo prostornog uređenja, graditeljstva i državne imovine građanima je serviralo, zli jezici bi kazali ko strvinu bacilo, tako očekivani predlog uređenja neuređene materije koja nadilazi pravni aspekt te je sve više u domeni sociologije, ali i kliničke psihologije.

Po jednoj od teorija grad se definiše i kao kolektivni način života. To je ona urbana aglomeracija u kojoj se izgubio pojam zajednice, ali se izuzetno nametnuo individualizam, gramzivost i opšta apatija za zajedničko dobro. Radi se o smeši kojekakvih ljudi i njihovih sudbina koje su silom prilika naslonjene jedna na drugu i to se oseća i vidi u bilo kojem stambenom ulazu većine hrvatskih gradova.

Nažalost, gradovi su sa svojim spavaonicama, čitaj da je to nekada bio Novi Zagreb kao i nekadašnji Novi Beograd, bez ikakve diskriminacije prihvatali sve one koji su iz manjih mesta i sa sela dolazili ”trbuhom za kruhom”, potpuno legitimno i legalno. Vremenom je naše društvo nametnulo takav privid odsustva dostojanstva i postojanja, bilo kakve vrednosti drugih, da je postalo sramota reći da nisi rođen u Zagrebu, Splitu, Rijeci ili Osijeku.

No naše prilično ambiciozno Ministarstvo prostornog uređenja, graditeljstva i državne imovine donošenjem navedenog Zakona želi da otkloni sve postojeće pravne praznine, piši i čitaj nemoguće, kako bi se obezbedio mir i humani način smrti, pardon života.

Svako ko je pogledao šta se nudi, servira kao pokušaj uređenja zajedničkog života, do one mere koja je moguća u doba raspalog socijalizma i hibridnog globalizma, video je da osim ugradnje liftova, sa povlasticama, većih izmena nema. Možda najbitnija je upravo ona koja se odnosi, ili ne, na same upraviteljske tvrtke koje koriste neuređenu materiju, koja takva i ostaje, te bez ikakve smislene kontrole ”upravljaju” tuđom nepokretnom imovinom i pričuvom.

U našoj Domovini, prema Zakonu o vlasništvu i drugim stvarnim pravima, koji je s druge strane u ingerenciji Ministarstva pravosuđa i uprave, nije detaljno razrađeno ko odgovara za to da upraviteljske tvrtke, a svaka zgrada mora da ima upravitelja, imaju adekvatne kapacitete i stručne kadrove, uz brojnost, kako bi adekvatno obavljali poslove koji im se redovno plaćaju iz pričuva zgrada.

Ukoliko se ispostavi da upraviteljska tvrtka, pored ovih nedostatnosti u ljudstvu, ima i aspiracije prema netransparentnom radu, često rođačko-kumovskom, oni nešto plastičniji bi kazali lopovskom, onda je vaša sudbina, kao zgrade i konglomerata suvlasnika osuđena na milost i nemilost. Jer jedini način kontrole rada upraviteljskih tvrtki (to opet nije to), ako nemate većinu smene upravitelja, jeste da svoja prava potražujete na sudu.

U ovom predlogu koji nam je ponudilo Ministarstvo nema adekvatne kontrole, institucionalne, nad upraviteljskim tvrtkama, a novac se samo sliva za redovno održavanje, hitne i nužne radove i obrade kredita koji prelaze preko 4,19 % za saniranje još uvek od zemljotresa oštećenih zgrada. Jer da budemo načisto, ne postoji nešto šta se naziva 100 % konstrukcijska obnova od strane države. To je mit koji se uvrežio da se nešto dobija za džabe i da to plaćaju svi ostali porezni obveznici.

Vratimo li se na sociološki aspekt suvlasničke zajednice razumećemo da je to najveći izazov ka ostvarivanju ikakvih humanih ciljeva jer se sve vrti oko novca, interesa i ličnog animoziteta. Usled pravne rupe, to predlagatelj Zakona nije osmislio ni predvideo, sve ostaje na samoregulaciji koja u našem slučaju znači inaćenje i pravljene štete pa makar se i krov svima urušio ili podrum večito plavio.

Nama treba, tu je pak nadležno Ministarstvo zdravstva, nekakav propis koji bi nam nametnuo, mi drugačije ne umemo da funkcionišemo i nama demokratija nikako ne ide od ruku, obaveze koje su civilizacijska potreba u uređenim društvima sa primesom kolektivnog nadzora nad onime šta se grubo naziva ”javno zdravlje”. Jer gledajući po prijavljenim, kažu da je mnogo gore ono šta nije u zvaničnom registru, dijagnozama mi smo društvo koje pati, ima svoje nelečene bolesti, a sve se to opravdava mentalitetom.

U današnje vreme, kada sve postaje dostupno i kada se protok dezinformacija i ponekih informacija šire u realnom vremenu, živeti u urbanim celinama, sa drugim ljudima oko sebe, jeste najobičnija patnja i mazohizam koji se plaća suvim zlatom. Stanovanje je odavno postalo unosan biznis koji u depopulisanoj Domovini i dalje puni privatne džepove te se siva ekonomija razmnožava poput Malassezie perutave kose.

Oni koji misle dobro svojim građanima, a uz to imaju sve pozitivne propise i dostupne alate, trebali bi da se aktivnije uključe u definisanje onog šta je građanima nejasno, ali dostupno za manipulaciju. Stanovanje, kolektivno i papreno, postalo je luksuz koji se plaća novcem koga većinom nema, jedna neisplaćena plata mnoge deli do bankrota, ali se plaća i izgubljenim zdravljem (živcima) usled nemoći koja se ogleda u svakodnevnim pojavama života s drugima.

 

MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN HR8923600001102715720 (SWIFT/BIC: ZABAHR2X za uplate iz inozemstva) ILI PREKO PAYPAL-A. MOŽETE NAZVATI BROJ 060 866 660 / Tel.: 0,49€ (3,75 kn); Mob: 0,67€ (5,05 kn) po pozivu (PDV uključen) ILI POŠALJITE SMS PORUKU sadržaja PODRSKA na broj 667 667 / Cijena 0,82 € (6,20 kn). Operator usluge: Skynet Telekomunikacije d.o.o., info telefon: 01 55 77 555. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

    •  Sintaksa prava
    •  Dosta je kopanja po živim ranama onih koji tuguju u Vukovaru
    •  SDP ima puno posla da se vrati na još nejasni, novi početak
    •  Ustavni sud je nama bitan radi zaštite ljudskih prava
    •  Teško je biti romske ili srpske nacionalnosti u RH
    •  Kreće predizborna šizofrenija. Najgore je ne izaći na izbore
    •  Srbija kao domaće jalovište za globalni profit
    •  Rodni apartheid 
    •  Teško je biti žena u ovom nesavršenom svetu i u našem ataru
    •  Topuzom protiv ''Susreta na tromeđi''!

> Svi tekstovi ovog autora