autograf.hr

novinarstvo s potpisom

UKRAJINA ČIM PRIJE U EUROPSKU UNIJU!!

Jest se mora, a krast ne znan

AUTOR: Vedran Limić / 20.10.2022.

Vedran Limić

– Muuužuuu, diii siii?

– Evo me na terasi.

– A bit će čitaš koji libar.

– Neman ja za to sad vrimena. Ajde, reci šta ti triba, u radovima sam.

– A šta ti to radiš?

– Evo se bavim pomodarstvom.

– Ti pomodarstvom?!

– Normalno, a ko drugi.

– Škužaj, mužu, ali kakve ti veze imaš s modom?!

– S modom i ne baš, ali s pomama itekako.

– Kakvim sad pomama?

– Šljivaricama, goveđim srcem i onima za salatu.

– Ajmeee! Evo me odma dolazim doma sa svim viklerima na glavi, sigurno si zagovnija teracu!

– Nisan, gnojivo je u velikim plastičnim kesama. Alo, alo! Evo pukla veza.

– Nije veza nego ja. Stani, ne miči, ne radi ništa dok ne dođem. Jesi li čuja?!

Doletila je ka vištica u formuli jedan. Podbočila je jednu ruku na bok, a drugon je držala prevozno sredstvo i razrogačeno me gleda.

– Za gospu blaženu, a šta si nam ovo od terase učinija?

– Još nisan sve, ali kad završin ovi projekt bit će sve to ka pisma.

– A modni mačak moj, na šta ti to sličiš. I u tim gaćama za vanka si se uvatija trpat tu zemlju u žardinjere.

– A šta oćeš. Pa ja i jesan vanka. U čemu je problem?

– Očigledno u meni šta san se udala za kretena. I ti ćeš na našu lipu terasu sadit pome?

– Ne samo pome nego i kukumare, paprike i rotkvice, ka i onu kristalku šta voliš. Sve eko, ništa GMO. A vlasac, petrusimen i selen ću u ove viseće pitare livo, a jagode, borovnice i maline u one desno. A tamo ispod roštilja ide akvarij za uzgoj komarči. De vitamin je, ka šta i sama znaš, vrlo važan.

– Ajme, majko, di su meni bile oči?! Ma čekaj malo, a di mi je ona lipa bugenvila, filadendron i još lipši hibiskus?

– Jebaji ga, ženo, za viši cilj valja se malo i žrtvovat. Uostalom ti ionako ne pratiš trendove urbanog načina življenja.

– A ti si ka ono urban, a doveja si mi cilo selo doma.

– Još nisan jer ću u onu staru komodu stavit dvi-tri kokoške i jednoga pivca i svima lipo. Friškin jajima ću in naplaćivat Ko Ko bordel.

– I ti’š komodu moje none od ebanovine pritvorit u kokošinjac?

– Ali misliš da će koke to frustrirat.

– Njih neće, ali ovu tvoju tuku šta je izgovorila sudbonosno ”uzimam” oće itekako! I tiš pustit pivca da ujutro kukuriče?

– Vidi kakva si. A oni Čićo papagaj s trećega kata šta non-stop kriči ti ne smeta. A ako baš oćeš pokušat ću dresirat kokoše da mijauču.

– Kako si počeja sve mi se čini da ću ja počet lajat.

– Lipoto, nisan ti ja kriv šta nemaš vizionarske sposobnosti i sve gledaš uskogrudno.

– Ja da nemam. E sad ćeš vidit. Evo nikako ne razumin zašto moj seljo beljo ne bi dovuka i koju kravu doma.

– Molim?!

– Ne stvarno. Šta fali kravi? Imali bismo friškog mlika, sireva, jogurta i ostalih mliječnih proizvoda, a i dubinski bi mogli napunit do vrha.

– Ni čut! Ja sam eko svjestan i ne želim radi metana tu neman, koja čini ozonsku bužu većom, imat doma.

– A šta misliš o zečevima? Kako bi bilo da i njima napravimo mali kavez?

– Ne pada mi na pamet jer će nan sigurno pobrstit cilu ljetinu. Mada kad bolje razmislin mogli bi u pljuničinu sobu, sad kad je prazna, ubacit kojeg gudina. Sve šta nan pritekne mi to njemu, a on nama pršut, plećku, pancetu, a kobaje da i ne spominjen. Imali bismo više koristi od jedne gude nego da sobu afitajemo cilu godinu.

– Mužu, sad zvanično imam i potvrdu da si sto posto otiša na kvasinu.

– Kvasinu, kažeš. Bravo, ženo, dala si mi ideju! Eno u onu demijanu sa suvin cvićen u kantunu bi moga ispraznit i činit u nju kvasinu od onog falšog vina šta nam donosi tvoj berlavi rođak s Brača šta je infiša da je sommelier.

– A bi li moj vridni muž možda zasadija i koju vinovu lozu penjačicu da možemo sami radit vino?

– Zna san, ženo, da na tebe uvik mogu računat. Tri čokota biloga i tri crnoga će nam bit dosta. A? I šta ti se sad čini od naše rajske terase?

– Lipu si ti ledinu od nje napravija. Nego, poljodjelac moj, je li možda razmišljaš i o kakvom kultivatoru?

– Mislija san i o tome, ali san odusta od traktora i njega jer san svatija kako mi ove žardinjere i pitare neće bit teško na ruke okopat.

– Dragi moj mužu, aj mi još samo reci oće li ovo tvoje ludilo rast ili će se postepeno smanjivat?

– Zavisi!

– Od koga?

– Od one gospode gori šta su od svih nas napravili čobane, ka i od toga oće li mi rast ili se i dalje smanjivat ova mižerja od penzije od koje mogu samo past travu.

UKOLIKO VAM SE TEKST DOPADA I VOLITE NEZAVISNO I KVALITETNO NOVINARSTVO, VI MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN ILI PREKO PAYPAL-A. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA I PRECIZNE UPUTE KLIKNITE OVDJE.

Još tekstova ovog autora: