Studentski protesti: ćuti li Crkva?

Danas je u Srbiji pitanje – koje tišine Crkva bira? I zašto? Koga svojim tišinama leči, a koga ranjava? I da li ona zaista ćuti ili mi u stvari zaboravljamo šta je Crkva?

Fakulteti u Srbiji su u blokadi. Razlog je poznat, poznati su i zahtevi. Mladi postaju svetionici, razbijajući te guste nijanse mraka u koji je srpsko društvo utonulo. Režim preti, podmeće, crta mete, ali se naslage straha ipak ljušte kao glavica luka. Znaju to svi oni studenti čiji su roditelji preko noći prestali da se plaše i odlučili da podrže svoju decu.

Ustali su i profesori, javne ličnosti, pobunili se prosvetni radnici i poljoprivrednici. A onda je deo javnosti, kao što biva u takvim situacijama, počeo da se pita – a gde je Crkva?

Nekoliko meseci ranije, slično pitanje se postavilo i kada je reč o kopanju litijuma odnosno projektu Jadar. I tada je deo javnosti tražio da se Crkva izjasni. A onda se iz vrha Crkva i od intelektualaca koji bliskih njima, čulo da nije zadatak Crkve da brani partikularne interese, da je njena priroda nadpolitična te da neće da zastupa interese jednog dela svog naroda. Takođe, kažu, Crkva se bavi politikom u smislu brige za opšte dobro zajednice i ona je tu da leči podele i doprinosi jedinstvu. Ovoj se tvrdnji zaista nema šta zameriti, ali…

Ovde se otvara nekoliko važnih stavki.

Prvo: šta (ni)je opšte dobro zajednice u viđenju najvećih crkvenih velikodostojnika? Odnosno – zašto je borba protiv upotrebe rodno osetljivog jezika u medijima znatno važnija za društvo od borbe za životnu sredinu; zašto veću paniku izaziva upotreba ženskog roda u imenima zanimanja nego korupcija koja je prodrla u svaku poru društva i zbog koje ljudi ginu dok čekaju voz; kako je moguće da više ljutnje izaziva serija ”Popadija” nego kada se na televizijama (sa nacionalnom frekvencijom, što je javno dobro) Pink ili Hepi, u tabloidima Informer, Alo i Večernjim novostima, lopatama prosipa mržnja, kada se priziva tuđa smrt i priželjkuju ratovi, kada se objavljuju pasoši dvadesetogodišnjih studenata, koji učestvuju u blokadama, da bi im se stavila meta jer imaju, pazi sad – hrvatsko državljanstvo (otac im je iz Knina)?

Drugo: kako se leče podele? Da li tako što se briše odgovornost za nedela, pa postajemo svi jednaki – i tlačitelji i potlačeni? Tako što smo nemi i slepi na nepravdu, pa će možda nepravda da ode? Ili upravo suprotno – tako što se suočimo sa onim što je izazvalo ožiljke u društvu, pa onda krenemo da zaceljujemo rane.

Treće, vladika Atanasije Jevtić 1991. godine u intervjuu za Srpsku reč, odgovarajući na pitanje zašto je Srpska Pravoslavna Crkva (SPC) bila nemoćna da se izbori za dostojanstvo u posleratnom komunističkom periodu, kaže: ”Primetio sam u štampi (…) da se jednostavno lako precrta, ‘likvidira’, tj. apsolvira cela Crkva zbog postupka nekoga u njoj, makar to bio i Patrijarh. Ne možemo tako celu Crkvu jednim potezom optužiti da ona služi vlasti i vlastodršcima. Ne pristajem na to! Ja sam, kao i mnogi, isto tako Crkva, i nikome osim Hristu ne služimo!”, govori vladika ”Ja sam, kao i mnogi, isto tako Crkva”.

Razmišljaju li o tome sveštenici i đakoni, monasi i teolozi, ali najpre – vernici i vernice? Kada god je neki crkveni praznik, naši mediji često dobrodušno izveštavaju kako SPC i njeni vernici proslavljaju, na primer, Božić. Znači li to da se javnosti čini da vernici i vernice nisu deo SPC, već je to samo jerarhija? 

Možemo da kažemo da je ta sintagma odraz odsustva obrazovanja ili novinara na autopilotu, a možda i ima neke istine u tome, da vernici i vernice sami sebe ne vide u ovom smislu kao Crkvu, da se odriču i svoje odgovornosti i potrebe da nešto unutar te Crkve menjaju na bolje, da se čuje njihov glas (i) kao vernika i vernica. Ili đakona i sveštenika, monaha i teologa, da njihov glas bude u odbranu najmanjeg od Njegove braće.

Zatim, što je vrlo bitno: što će Crkva zvučiti unisonije, što će crkvena jerarhija više pevati jednim glasom, a šaputati mnoštvom glasova, iliti što će više jednim glasom ćutati, to će  upravo produbljivati one podele koje kaže da želi da zaleči, i to ih produbljivati unutar nje same. Jer ako ništa drugo, tako otuđuje od sebe veliki broj ljudi kojima je potrebno da osete da i njih crkveno vođstvo čuje i vidi, da im pokaže da mu je važno to opšte dobro.

I neće oni prestati zbog toga da idu na liturgiju, ali će Crkva biti umrtvljenija i strašljivija. Ostaće najpre da se čuju poslušni bukači i pragmatici. A ispunjava li onda Crkvu svoju pastirsku ulogu, ali i svoju misiju?

I poslednje – čak i ako Crkvu svedemo samo na njenu jerarhiju, ne treba zaboraviti: ima episkopa koji su podržali studente – jasno i glasno – i sveštenika i monaha i đakona, na blokadama sede sveštenička deca, a lokalni parosi poručuju mladosti: na vama sve(t) ostaje.

A dosta je više onih koji sve to misle ali (još) to utiho izgovaraju.

 

 

MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN HR8923600001102715720 (SWIFT/BIC: ZABAHR2X za uplate iz inozemstva) ILI PREKO PAYPAL-A. MOŽETE NAZVATI BROJ 060 866 660 / Tel.: 0,49€ (3,75 kn); Mob: 0,67€ (5,05 kn) po pozivu (PDV uključen) ILI POŠALJITE SMS PORUKU sadržaja PODRSKA na broj 667 667 / Cijena 0,82 € (6,20 kn). Operator usluge: Skynet Telekomunikacije d.o.o., info telefon: 01 55 77 555. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

    •  Pošto dete, a pošto čovek
    •  Crtice iz dnevnika: Jedan dan na sjeveru Kosova
    •  Bežanje od ogledala
    •  U potrazi za izgubljenom empatijom
    •  Pismo ukrajinskim prijateljima za dan posle završetka rata
    •  Mitropolit Amfilohije: Tražimo jasnu odvojenost Crkve i države

> Svi tekstovi ovog autora