autograf.hr

Ova moja bidna žena, koja me trpi priko četrdeset godina, svaki se put hoće samoubit kad me vidi s bilo kakvim alatom u ruci. I sasvim je nebitno je li mi u ruci osvanija čekić, kacavida, klišta oli pinel jer ona empirijski zna da ću se gadno ranit, a onda ajme njoj sa mnom. Ako […]

Iako bi u glavi još igra na franje, graničare, vatalo i kukalo, tilo mi govori: Daj, ne pizdi, ostarija si! I u tom svakodnevnom sukobu sam sa sobom, mozak mi je pomoga da svatim kako je tilo ipak u pravu. Naime, sad san pročita kako je od sarajevske Zimske olimpijade prošlo 40 godina. Ej, četrdeset! […]

Kako je i meni ovako pošteno tupastom jasno da je svemir beskonačan, jer da ima kraja šta se, molit ću lijepo, nalazi s druge strane tog kraja?!, onda ću se u ovoj priči teleportirat do sada poznatog najudaljenijeg ruba. A tamo idem samo radi toga da se vratim ovdje odakle sam krenija.

Iako je partila prije dvi godine nisu u nepovrat otišla sjećanja na moju omiljenu pljunicu Seku. Evo jednog od prije tri godine kada me u jutarnjim satima, onako natašte, dočekala u sačekuši i oplela svoju viziju seljačke bune i divljačkog denmonštrancjuna u Washingtonu koju je iz sjene vodio prežidente jer se nije moga pomirit s […]

Da sam se kojim slučajem rodio ka žensko sigurno bi se zva Matea Gubec ili Ivana Orkleanka. Naime kad vidim šta sve one bidne od nas u 21. stoljeću moraju trpit, jebalo majku, ako ja ka žensko ne bi digao internacionalnu bunu i cipa bi se s tim buzdama ako treba do istrebljenja. Idemo redom.

Jutros me prije prve jutarnje kave ničim izazvana žena počela politički zajebavat. Meni se muči, a ona se ne gasi. Sve me nešta propitkuje oko ovih plinovitih, korupcijsko oglašivačkih, ministarskih, tajkunskih, bespravnih i inih afera koja jednu drugu miče s trona javnog interesa. A najviše je zanimalo je li Vujnovac sad novi Todorić.

Ne sićan se točno koliko san ima godina, ali znan da još nisan bija za školu, kad nan je u goste doša jedan barba šta je ocu bija masu puno nešto važan. Mi smo se dica lipo obukli, počešljali i po naređenju bili pristojni. Onda je mater svako malo ovoga barbu pitala oće li još […]

Kada sam početkom devedesetih na Radio Splitu u eter sočno opsovao niko, ali baš niko, mi to nije uzeja za zlo, budući je slušatelj u programu uživo ispričao do zla boga tužnu priču. Ukratko, taj pegulani slušatelj se po duši izjadao šta mu se dogodilo u samo jednom danu. Najranije ujutro je od likara saznao […]

  Oduvik mi je bilo komično, a može i tragikomično, vidit nečije kancelarije ukrašene kipovima, poprsjima ili gipsanim, mesinganim ili kamenim glavama trenutnih vladara i to obično namištenim negdje na vidnom mjestu.

Još od kada se rahmetli Franjo bija puno naidija na Dalmatinsku akciju i kad su čelni članovi ove separatističko – orjunaško – fašističko – anarhističke – terorističke organizacije nadasve zasluženo čapali bajbukanu, mene uvik uvati smij kad se sitin koji je to kalibar od terorista bija. Čista Al-Qaida.

Ako se ne računa ono od prije kad bi nas dvoje ka turisti išli vanka pa bi onda bidan radi ove moje kurijože svako malo uliza u neku od njih, šta mi kasnije ne bi bilo žaj, ja se bogami smin pofalit kako Crkva i ja kao da imamo neki prešutni pakt o međusobnom ne […]

Ima više od barenko dvista godina kako sve pozive na otvaranja, premijere, izložbe, perfomanse, večeri ove i one, promocije i ostala prava i kvazi kulturološka događanja ufino odbijam. Tih san se, po društvo i duhovnu nadgradnju, nazovimo, važnih zbivanja, odavno nagušta.

Iako nas dijele 64 životne godine i metar i nešto u visini brzo sam shvatio kako ovoj maloj trogodišnjoj genijalki nisam ni do gnjata. Čim sam je na jednom familijarnom okupljanju ugledao onako zaslijepljen njenim velikim okicama nisam mogao skinit pogled s nje. Sama mi je prišla dala ruku i rekla:

Meni stvarno nikad neće bit jasno koju gospu policija sprječava dogovorene makljaže između ekstremnih članova ”navijačkih” skupina. Je l’ se oni žele mlatit? Žele. Je l’ to njima gušt? Je. Hoće li oni putovat i po nekoliko stotina kilometra na dogovoreno misto kako bi se jedni drugima najebali majke majčine i to letvama, lancima, šakama, […]

– A di si ti to krenija u ovu uru? – Dobro ti i govoriš evo i meni se čini da je malo rano. – I tebi je u jedanaest navečer rano?!

– Zete, jesi li ti bija Jugoslaven? – Ma kaki! – A šta si onda bija? – Eskim. – Ne stvarno, šta si bija?

Rano jutros iša san joj čestitat njen najveći praznik, kojeg slavi u ilegali, 29. novembra. Pokuca san joj na vrata, a ona: – Ko je? – Ne znan?

Iako je već duže vrimena nema, pokojna punica mi u snovima i dalje ne da mira. V: – Ženo šta kaže doktorica? Kakvi su joj nalazi? P: – Pa valjda će prvo to meni reć, ipak se radi o mom zdravlju.

Kada neko pogodi žicu, dušu, atmosferu, ždronj i puls grada onda mu se mora priznat da je meštar od pera. A takvi meštri su rijetki i upravo zato se valja naklonit Miljenku Smoji kojem se u njegovim noveletama, kolumnama, reportažama ili scenarijima to redovito događalo.

Kada smo prije petnaestak godina, sad već bivšu, vikendicu naslijedili od punice onda smo skoro svaki vikend u njoj pravili fešte. Vikendica mala, društvo veliko, a ogromna ledina je vodila mrtvu trku s količinom naše međusobne dobre vibre. Gradele, u suvo, kuvano, pohano, sendviči, vino, pivo, travarica ili sok nisu bili nimalo važni. Šta se […]